Poslednjih meseci, H5N1 ili HPAI (visoko patogeni ptičiji grip), koji se obično naziva ptičji grip, postao je sve veća briga nadležnih za javno zdravlje. Napori za ublažavanje, uključujući nadzor i testiranje populacije stoke, povećani su nakon što su dva ljudska slučaja H5N1 u SAD identifikovana kod radnika na farmama mleka, ali kako da odredimo koje bi intervencije bile najetičnije?
Maksvel Smit je profesor zdravstvenih studija i prva kanadska kanadska katedra za zdravstvena istraživanja Vestern-a za primenjeno javno zdravlje. On proučava etičke dimenzije reagovanja na zarazne bolesti i razgovarao je za Vestern Nevs o nekim etičkim problemima u vezi sa ublažavanjem uticaja H5N1.
Maksvel Smit: Postoje jedinstvena etička pitanja u vezi sa naporima koji se koriste da se spreči izbijanje zaraze kod ljudi. Na primer, kada je opravdano zahtevati testiranje stoke, ograničiti stoku i stočne proizvode preko granica ili izbaciti životinje? Ove mere bi mogle da pomognu u sprečavanju prenošenja H5N1, ali dolaze sa troškovima koje često snose farmeri i poljoprivredna industrija. Ovo stvara izazovna etička pitanja o ispravnom toku akcije.
Postoje i važna etička pitanja u vezi sa spremnošću. Nedostatak dovoljnog nadzora i proizvodnje ili nabavke vakcina može značiti da ćemo biti uhvaćeni nespremni ako dođe do izbijanja. Biti loše pripremljen često znači da kasnije morate donositi teže odluke.
Pandemija COVID-19 pokrenula je etička pitanja, uključujući kako pravedno raspodeliti oskudne resurse kao što su vakcine i maske, kada koristiti nefarmaceutske intervencije poput fizičkog distanciranja, zatvaranja škola i ograničenja na granicama, i da li vakcinacija i maskiranje treba da budu obavezni. Brinem se da danas nismo bolje pripremljeni da se bavimo ovim etičkim pitanjima. To je uglavnom zato što nismo uspeli da vodimo društveni razgovor o etičkim dimenzijama tih mera.
Mislim da smo identifikovali lekcije, ali nisam siguran da smo ih naučili. Po mom mišljenju, najznačajnije lekcije su etičke lekcije, na primer, ono što dugujemo jedni drugima kada se suočimo sa pretnjom po zdravlje javnosti. Odgovor služi kao osnova za naše stavove o nizu različitih etičkih pitanja tokom COVID-19 i budućih pandemija.
Trenutno su najviše zabrinjavajući izveštaji da neki farmeri, šira poljoprivredna industrija, pa čak i države, odbijaju pokušaje praćenja i ublažavanja širenja H5N1 u stoci. Njihova zabrinutost je važna: testiranje stoke može imati ekonomske implikacije ako postoje pozitivni testovi. Bez pomoći vlade, nespremnost da se sarađuje sa zdravstvenim vlastima je razumljiva.
Važan etički izazov sa kojim se suočavamo je da utvrdimo kada je opravdano da državni organi zahtevaju testiranje ili ograniče prodaju ili transport stoke, koje kazne treba da budu za nepoštovanje i kako ublažiti neželjene posledice takvih mera na egzistenciju poljoprivrednici i poljoprivredna industrija. Uspeh zavisi od ispravnog postavljanja ovih etičkih pitanja.
Postoji jasna etička zabrinutost zbog nedostatka nadzora. Očekujemo da nas vlade zaštite od pretnji, ali to ne mogu efikasno da urade ako nemaju nikakve informacije o tim pretnjama. Neadekvatan nadzor može dovesti do bolesti i smrti koje bi inače mogle biti sprečene.
Međutim, pojačani nadzor takođe predstavlja etička pitanja, uključujući mešanje u našu privatnost. Pitanje je koliko je zadiranje u našu privatnost opravdano da bismo zaštitili jedni druge od štete? Nadzor takođe može da generiše informacije koje mogu dovesti do preduzimanja intervencija i te radnje mogu imati negativan uticaj na ljude.
Pošto se etika odnosi na vrednosti koje podupiru naše izbore o tome šta se smatra „ispravnim“ i „pogrešnim“, važno je uzeti u obzir vrednosti – ono što smatramo važnim – ljudi na koje utiču intervencije javnog zdravlja.
Ali tu se ne zaustavlja. Takođe moramo da se uključimo u eksplicitno etičko rezonovanje da bismo opravdali odluke. Ovo uključuje identifikaciju i razvoj etičkih argumenata za i protiv intervencija. Zatim, moramo proceniti te argumente za koherentnost, čvrstinu i usklađenost sa vrednostima za koje smatramo da su važne, poput pravičnosti, štiteći javnost od štete i lične slobode.
Medicinske informacije su neophodne, ali ne i dovoljne za informisanje o prihvatljivim strategijama za odgovor javnog zdravlja na pretnje. To je zato što smo svi spremni da prihvatimo različite stepene rizika u našim životima. Medicinske informacije mogu da karakterišu šta je dobro, a šta loše za naše zdravlje, ali nam ne mogu direktno reći šta da radimo sa tim informacijama. Za to treba da donosimo vrednosne sudove, koji zahtevaju etiku.
Često moramo da donosimo odluke u nedostatku dokaza, posebno tokom kriza javnog zdravlja poput pandemije. Ovo uključuje odluke da li ćete delovati ili ne. Svaka odluka nosi rizik da bude pogrešna. Bez dokaza koji nas obaveštavaju o tome šta je to rizik, moramo da donosimo vrednosne sudove o tome koji je nivo rizika prihvatljiv. Ovo je etičko pitanje i zato zahteva etiku da pomogne u informisanju „prave“ odluke.
