Tim kanadskih i američkih istraživača pokazao je neverovatne rezultate prilikom restauracije starih korodiranih dagerotipa (veoma ranih tipova fotografija), pomoću tehnike poznate kao sinhrotronsko snimanje – korišćenjem rendgenskih zraka za precizno identifikovanje sastava materijala.
Na najjednostavnijem nivou, tehnika pokreće hemijsku analizu kako bi otkrila gde su korozija i oštećenja na dagerotipu. Kada se to utvrdi, moguće je raditi unazad da bi se shvatilo šta je originalna slika pokazala.
Dagerotipi su bili popularni sredinom 1800-ih i uključivali su utiskivanje slika na bakarne ploče koje su hemijski tretirane da bi bile osetljive na svetlost. Oni prirodno degradiraju i pokušaji da ih očiste mogu pogoršati štetu. Čini se da su naučnici sada pronašli način da ih vrate.
„Otkrivanje slika koje su izgledale zauvek izgubljene je ono što je najuzbudljivije“, kaže Tson-Kong Šam, hemičar sa Zapadnog univerziteta u Kanadi.
„Stičemo uvid u ljude koji žive u 19. veku koje inače ne bismo imali i učimo o njihovoj istoriji i kulturi.
Izvođenje sinhrotronske analize slike na dagerotipu daje istraživačima mere za nivoe srebra i žive u svakoj tački na fotografiji. Ove hemikalije su neophodne za stvaranje slike, tako da se ovi snimci mogu ponovo koristiti za rekonstrukciju slike.
Nova studija se zasniva na sličnoj ranijoj studiji utvrđujući da je ova vrsta oporavka slike uvek moguća, sve dok čestice slike pod bilo kojom korozijom ostaju netaknute. Takođe dodaje nove informacije o bezbednom korišćenju rendgenskog procesa – previše intenzivni snopovi mogu izazvati nova oštećenja.
„Rentgen obično ne oštećuje metale vidljivo, tako da nisam mislio da će uticati na ploče“, kaže Šam, koji je radio na obe studije.
„Možda su se hemijske nečistoće ili sama korozija na dagerotipi zagrejale i ostavile mali trag tamo gde je prošla svetlost rendgenskog zraka.
Istraživači kažu da njihova tehnika pokazuje veliki potencijal za istraživanje kulturnog nasleđa iz sredine 19. veka. Mnogi dagerotipi su izloženi u muzejima i galerijama širom sveta, a ova tehnika bi mogla da otkrije mnogo više o tome kako su ljudi izgledali, oblačili i živeli tokom tog perioda.
Štaviše, proces bi takođe mogao da se prilagodi za različite vrste materijala gde je došlo do korozije ili degradacije – kao što su arheološki artefakti i fosili koje treba restaurirati.
„Ova tehnika se može široko koristiti u svim oblastima nauke, od posmatranja tkiva do nauke o materijalima“, kaže Šam.
„Možete utvrditi da li i kako metal može biti otporan na koroziju. Ili u slučaju već korodiranog materijala, možete saznati šta je proizvod te korozije i njegovu distribuciju na površini, a zatim možete da radite nazad i razmislite o tome kako sprečiti da se ta korozija desi“
