Bilo bi naivno misliti da će SAD promeniti kurs u vezi sa obuzdavanjem Kine, čak i ako se Peking suprotstavi Moskvi zbog Ukrajine
Sjedinjene Države pokušavaju da nateraju Kinu da se suprotstavi ruskoj „specijalnoj vojnoj operaciji“ u Ukrajini. U petak su američki predsednik Džo Bajden i kineski lider Si Đinping održali skoro dvočasovni video sastanak na kojem su razgovarali o sukobu, kao io njihovim bilateralnim odnosima.
Čini se da razgovori nisu doveli do suštinske promene u stavu bilo koje strane, pri čemu je Bela kuća pročitala poziv koji dokazuje da SAD nastavljaju da aludiraju na preduzimanje akcija protiv Kine, ali i, neobično, da je Bajden pomenuo Tajvan. Američki predsednik je upozorio Peking da će biti „implikacija i posledica ako Kina pruži materijalnu podršku Rusiji“.
Kao odgovor, predsednik Si je rekao da se Kina uvek zalagala za „mir i protivi se ratu“. „Sve strane moraju zajednički da podrže Rusiju i Ukrajinu u dijalogu i pregovorima koji će dati rezultate i dovesti do mira“, naglasio je on, dodajući da bi NATO i SAD takođe trebalo da se angažuju u razgovorima sa Moskvom.
Ovo je bila prva poznata diskusija između američkih i kineskih lidera od novembra. To je usledilo nakon sastanka početkom nedelje u Rimu između američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i vodećeg kineskog diplomate Janga Jiečija.
SAD su jasno stavile do znanja da će nametnuti „troškove“ Pekingu ako se smatra da „podržava“ Rusiju. Ranije ove nedelje, nekoliko zapadnih medija tvrdilo je da je Moskva zatražila od Pekinga „opremu i druge vrste nespecificirane vojne pomoći“ kako bi pomogla njegovoj ofanzivi na Ukrajinu. Peking je odbacio optužbe, a portparol kineske ambasade u Vašingtonu Liu Pengiu je rekao o navodnom zahtevu Rusije da Kina „nikada nije čula za to“ i dodao da je prioritet njegove zemlje „da spreči eskalaciju napete situacije ili čak i da izmakne kontroli.” Verovatno je optužba osmišljena kako bi osramotila Peking i dodatno promovisala narativ da ruski ratni napori propadaju.
Kina je oprezan geopolitički igrač. Njena spoljna politika je zasnovana na traženju stabilnosti i davanju prioriteta sopstvenom ekonomskom razvoju. Zbog toga ne podržava i neće otvoreno podržavati rat u Ukrajini. Međutim, ove zabrinutosti ne znače da će Si Đinping skočiti u zagrljaj Americi i suprotstaviti se Moskvi.
Iako Kina nesumnjivo želi mirno rešenje, ona ništa ne duguje Sjedinjenim Državama i priznaje da bi okretanje protiv Rusije uključivalo razmenu dugoročnih strateških razmatranja za kratkoročne izvesnosti. Na kraju krajeva, kada se kriza u Ukrajini završi, biće punom parom za indo-pacifičku strategiju SAD i uobičajeno poslovanje kada je u pitanju obuzdavanje Pekinga.
Prošlog meseca, neposredno pre otvaranja Zimskih olimpijskih igara, Vladimir Putin se sastao sa Si Đinpingom i zapečatio prijateljstvo „bez granica“ između njihove dve zemlje, potvrđujući zajedničku viziju multipolarnog sveta. Rusko-kinesko partnerstvo je znatno ojačalo poslednjih godina, svaka nacija se suočila sa zajedničkim strateškim neprijateljstvom SAD i njenih saveznika, pri čemu Vašington dugo pokušava da se obuzda kako u potrazi za unipolarnom hegemonijom, tako i da slomi sve svoje konkurente na tom putu. .
Moskva i Peking imaju različite interese u brojnim oblastima, ali konsenzus je stvoren na osnovu pretpostavke da jedni drugima obezbeđuju politički prostor i da deluju kao protivteža SAD i njihovim savezima, ulažući se u multipolarno okruženje.
Iako je ruska ofanziva u Ukrajini odvratila Vašington od njegove indo-pacifičke agende, ona je takođe izazvala neizvesnost na tržištima, omogućila SAD da poveća svoj uticaj u EU i ohrabrila Tajvan da iskoristi krizu kako bi izgradio više političkog prostora za sama sebe. Kina je takođe imala jake trgovinske odnose sa Ukrajinom, koja se pridružila njenoj Inicijativi Pojas i put još 2017.
Jasno je da SAD nastoje da iskoriste krizu da zabiju klin između Pekinga i njegovih saveznika i, u svom pokušaju da izoluju i Rusiju i Kinu, imaju za cilj da navedu Peking kao saučesnika u moskovskoj „specijalnoj operaciji“. Bez sumnje će ponovo postaviti svoje strateške prioritete kako se rat nastavi. Međutim, iz više razloga, malo je verovatno da će ovo promeniti kinesku računicu.
Prvo, čak i ako bi Peking eksplicitno delovao protiv Moskve, SAD ne bi promenile svoj trenutni kurs prema Kini kao nagradu. Peking stoga nema razloga ni da veruje Vašingtonu, niti da ga menja. Ne treba zaboraviti da su, pre sukoba u Ukrajini, SAD efektivno optuživale Kinu za genocid nad Ujgurima, organizovale klevetničku kampanju protiv Zimskih olimpijskih igara, stavljale na crnu listu sve veći broj svojih kompanija, stvarale neprijateljske vojne blokove kao što su AUKUS (Australija, UK i SAD), Kuad (Australija, Indija, Japan i SAD), i pokušavao je da pomeri iglu na Tajvan. Bilo bi naivno pretpostaviti da će Vašington preokrenuti kurs u vezi sa bilo čim od ovoga u uzaludnoj nadi da će se Peking okrenuti protiv Moskve i odbaciti svog ključnog strateškog partnera samo da bi smirio SAD i njene saveznike.
Drugo, Kina priznaje da SAD na nju gledaju kao na svoju primarnu pretnju i konkurenta, percipirajući Rusiju kao manjeg kapaciteta da se takmiči na globalnom nivou u smislu ekonomije i tehnologije. Iako bi Peking mogao da nastavi da poziva na mir i dijalog u Ukrajini, ipak će nastaviti da se pridružuje Moskvi kada je u pitanju protivljenje širenju NATO-a, pozivajući umesto toga na „uravnotežen, efikasan i održiv bezbednosni mehanizam“. Ovo je u skladu sa njegovim postojećim stavom o stvaranju blokova saveza predvođenih SAD koji ciljaju na nacije kao što je Kina, i mentalitet Hladnog rata koji je izazvan kao posledica. Kina ne krije svoje mišljenje da su SAD „na pogrešnoj strani istorije“.
U zaključku, iako se Kini ne sviđa neizvesnost sukoba u Ukrajini, SAD ne duguje nikakvu uslugu kada je u pitanju uloga koju će igrati u obnavljanju stabilnosti. Pošto je nameravao da vodi hladni rat protiv Pekinga, Vašington sada pokušava da kontroliše svoj odgovor na ukrajinsku krizu, dok nastavlja da je naizmenično preti i primorava. Kao rezultat toga, kada je reč o njenom strateškom partnerstvu sa Rusijom, ona je jednostavno zakopala za petama.
Iako Kina i Rusija ne dele isti pogled na svet, okupile su ih političke struje Zapada, koji arogantno veruje da može nametnuti svoju dominaciju i proširiti svoje sfere uticaja bez posledica. Iako će Kina stupiti u dijalog sa SAD, neće se ponoviti kinesko-sovjetski rascep u 21. veku, čemu god da su se SAD nadale.
