Zajednice moraju biti bolje pripremljene za poplave u svojim domovima i preduzećima, upozorava ekspert, pošto predviđanja klimatskih promena sugerišu ekstremnije poplave na globalnom nivou.
Poplave i dalje nanose velike troškove privredi, egzistenciji i blagostanju zajednica, a rizici od poplava i uticaji će se dodatno povećati usled klimatskih promena.
Profesorka upravljanja životnom sredinom, Lindzi Mekjuen, objašnjava koliko stručnjaka sada veruje da lokalne zajednice imaju kritičnu ulogu kao ključni akteri u upravljanju rizikom od poplava i smanjenju rizika od katastrofa.
Profesor McEven je rekao: „Rizici od poplava postaju sve raznovrsniji, kao i zajednice na koje utiču. Dakle, pitanje je kako zajednice mogu postati otpornije?“
Profesor McEven nudi različite studije kako bi pokazao da su u razvijenim svetskim okruženjima verovatno ekstremnije poplave, sa sve većim uticajem na ljude.
Pored sve većeg uticaja klimatskih promena, postoji i povećanje ekonomske vrednosti imovine na poplavnim područjima. Jedna studija predviđa da bi ove godišnje štete od poplava u Evropi mogle porasti sa 5,3 milijarde evra na 40 milijardi do 2050. godine, uz povećanje broja pogođenih ljudi sa 200 hiljada na više od 0,5 miliona.
Profesor McEven objedinjuje dokaze iz najnovijih istraživanja, politike i praktične literature o upravljanju rizikom od poplava fokusiranog na zajednicu i oslanja se na preko 20 godina istraživanja i iskustva u radu sa različitim zajednicama pod rizikom da bi ocrtao zablude i prepreke riziku. upravljanje i mogućnosti za napredak.
Ona kaže da je prva zabluda o ublažavanju poplava da se ona može rešiti isključivo kroz državno finansirana inženjerska rešenja.
„Ulaganje u velike infrastrukturne projekte kao jedino rešenje za upravljanje poplavama jednostavno nije smanjilo ekološke, finansijske, pa čak ni sentimentalne gubitke“, objašnjava ona. „Samo ulaganje u odbrambenu infrastrukturu, sa svojim troškovima i ograničenjima dizajna, može biti samo deo rešenja.
Preostali rizik je rizik koji ostaje nakon što su bilo koje mere upravljanja rizikom od poplava sprovedene, na primer, od strane vladinih agencija. Profesor McEven tvrdi da efikasno upravljanje rizikom uključuje sve zainteresovane strane, sa ‘hitnim imperativom’ da javnost preuzme odgovornost za preostali rizik od poplava i sopstvenu zaštitu.
„Upravljanje rizikom od poplava se svodi na to kako pomeramo fokus sa reaktivnih odgovora na pripremu i otpornost na nivou domaćinstva i zajednice. Veliki deo tog upravljanja preostalim rizikom treba da se desi na lokalnom nivou, ali ljudi možda nemaju potrebne informacije, veštine ili resurse za ovo“, objašnjava ona.
Lokalno upravljanje rizikom od poplava uključuje više od samo vladinih organa, uključujući nevladine organizacije (NVO), grupe za poplave u zajednici, mala preduzeća i lokalne kulturne i medijske aktere.
„Kritično je tamo gde su odgovornosti za ublažavanje preostalog rizika unutar javne psihe. Upravljanje rizikom od poplava, potrebne su mreže, saradnja i komunikacija, uključujući sve veće učešće lokalnih zajednica kao ključnih aktera. U nekim okruženjima, strukturne mere, koje često sprovodi vlada, kompenzuju rizik dizajna, ali preostali rizik ostaje“, objašnjava ona.
Profesor McEven tvrdi da čak i sa nestrukturalnim tehnikama upravljanja rizikom od poplava, kao što je zoniranje zemljišta, koje predvode vlada ili drugi akteri, one često i dalje zahtijevaju svijest zajednice i djelovanje da bi bile efikasne, npr. angažovanje sa sistemima za rano upozoravanje na poplave.
„Čak i uz ove mere, preostali rizik od poplava ostaje da se nosi sa domaćinstvima koja su u opasnosti, kao što je zaštita na nivou imovine.“
Jedno od pitanja otpornosti zajednice, smatra profesor McEven, jeste da neki ljudi ovo mogu posmatrati kao „povlačenje vlasti u odgovornosti“, umesto da rade zajedno sa zakonskim intervencijama.
„Ključno pitanje je kako povećati učešće zajednice i delovanje kada postoji očekivanje da će država još uvek imati ključnu ulogu. Postoji šira percipirana nepovezanost između građana i vode u razvijenom svetu“, objašnjava ona.
„Dok efikasno upravljanje rizikom od poplava fokusirano na zajednicu zahteva akciju zajednica i šire grupe zainteresovanih strana, zajednice imaju različita znanja, ovlašćenja ili resurse da učestvuju u lokalnom planiranju rizika od poplava.“
Takođe može uključiti učešće građana u širokim aktivnostima zajednice (npr. lokalna uprava, volontiranje, uzajamna pomoć i aktivizam) u radu sa i preko organizacija u zajednici, preduzeća i nevladinih organizacija (NVO) uključenih u razvoj zajednice i otpornost zgrada.
Još jedna prepreka održivom upravljanju rizikom je individualna ranjivost ljudi, uključujući starost, zdravlje, prihod, izolaciju i karakteristike stanovanja.
Uragani koji pogađaju istočnu obalu SAD često se navode kao primeri različitih uticaja među određenim rasnim, etničkim i socio-ekonomskim grupama. U samo dva primera, uragan Katrina 2005. i uragan Harvi 2017. godine, najteže su pogođeni Afroamerikanci, crnci koji nisu latinoamerikanci i socijalno-ekonomski uskraćeni stanovnici. Ove grupe su imale ograničen pristup resursima neophodnim za reagovanje, oporavak i medicinsku negu.
„Da bi se smanjili lični gubici, građani—pojedinačno i kolektivno—trebaju da budu svesni šta država može ili hoće da uradi, koji preostali rizik ostaje, i da naprave planove za ublažavanje tog preostalog rizika“, zaključuje profesor Mekjuen.
