Pre oko 11.000 godina, ljudi su napravili veliki pomak od lova i sakupljanja ka poljoprivredi. Ova promena, poznata kao neolitska revolucija, dramatično je promenila ljudsku ishranu.
Decenijama, naučnici su mislili da su ljudske grupe pre poljoprivrede jele mnogo životinjskih proteina. Međutim, analizu je uvek ometao nedostatak dobro očuvanih ljudskih ostataka sa pleistocenskih lokaliteta. Dakle, u stvari, malo se zna o ishrani tog vremena.
Doktorant nauka koji je studirao ovu temu u Maroku, bio je deo istraživačkog tima koji je otkrio neke nove uvide u ishranu kamenog doba.
Koristeći nove istraživačke tehnike, tim je pronašao dokaze da su preci lovci-sakupljači iz kasnog kamenog doba u severnoj Africi imali ishranu u velikoj meri baziranu na biljnoj hrani, hiljadama godina pre pojave poljoprivrede.
Većina studija o pre-poljoprivrednim populacijama sprovedena je na evropskim i azijskim paleolitskim lokalitetima, tako da je razumevanje ishrane tokom ovog perioda u velikoj meri zasnovano na nalazima iz tih regiona. Znanje je takođe ograničeno lošim očuvanjem određenih materijala u sušnim regionima poput severne Afrike.
Ovo istraživanje menja to razumevanje. Dovodi u pitanje dugotrajno verovanje da su se lovci-sakupljači prvenstveno oslanjali na životinjske proteine i dodaje onome što je poznato o pre-poljoprivrednoj ishrani u različitim regionima.
Izotopska analiza, fascinantna tehnika koja omogućava uvid u ishranu drevnih ljudi pregledom njihovih kostiju i zuba, omogućila je naučnicima da otkriju šta su ljudi jeli pre hiljadama godina. Izotopi su sićušni hemijski markeri hrane koja se skladišti u kostima i zubima, i mogu se sačuvati hiljadama godina.
Od 1970-ih, naučnici koriste analizu stabilnih izotopa da bi saznali o ishrani i načinu života drevnih ljudskih grupa analizirajući kolagen protein u njihovim kostima. Kolagen je protein koji se nalazi u vezivnom tkivu, koži, tetivama, kostima i hrskavici. Na primer, analiza izotopa ugljenika korišćena je za otkrivanje potrošnje kukuruza praistorijskih ljudi u Severnoj Americi.
Istraživači su takođe koristili ovu tehniku da uporede ishranu neandertalaca i ranih modernih ljudi (Homo sapiens) u Evropi.
Zajedno sa međunarodnim timom naučnika, tim je analizirao zube i kosti ljudi sahranjenih u pećini Taforalt na severoistoku Maroka. Sahranjivanje je bilo namerno, a istraživači su ovo mesto nazvali grobljem zbog organizovane prirode sahranjivanja i dugog perioda tokom kojeg su se dešavale. Pećina je jedno od najbolje proučavanih lokaliteta u severozapadnoj Africi za period paleolita.
To je verovatno najstarije groblje u severnoj Africi, sa nekim od najstarijih drevnih ljudskih DNK u Africi, što je omogućilo naučnicima da okarakterišu ljudsko genetsko poreklo u ovom regionu.
Ljudske sahrane, povezane sa iberomauruskom kulturom, datovane su radiokarbonom između 15.100 i 13.900 godina.
Zoolozi su identifikovali da je stanovništvo lovilo berberske ovce i druge životinjske vrste u svom okruženju, kao što su gazele, jelenjaci i kopitari. Makrobotanički ostaci pronađeni na lokalitetu pokazuju da su takođe imali pristup raznim biljnim vrstama koje potiču iz mediteranskog regiona, uključujući slatki žir, pinjole, zob, pasulj i pistacije.
Istraživači su analizirali izotope ugljenika, azota, stroncijuma, sumpora i cinka. Različita hrana ostavlja jedinstvene izotopske „otiske prstiju“. Na primer, meso, biljke i morski plodovi imaju različite odnose izotopa ugljenika i azota, koji pomažu da se odredi koja vrsta hrane je konzumirana.
Takođe su korišćene najsavremenije tehnike koje uključuju izotope cinka, razvijene od strane jednog od doktorskih supervizora, Klervie Jaouen, primenjene na zubnu gleđ. Ova metoda, u kombinaciji sa analizama aminokiselina, omogućila je dalje razlikovanje biljnih i životinjskih izvora u ishrani.
Ovaj inovativni pristup dao je jasniju i detaljniju sliku o drevnim dijetama, osvetljavajući način na koji su se ovi ljudi prilagodili svom okruženju mnogo pre nego što je poljoprivreda počela.
Analizirani su zubna gleđ i kosti sedam osoba iz pećine Taforalt i raznih izolovanih zuba. Analiza je otkrila neočekivane rezultate: umesto ishrane bogate mesom, izotopski potpisi su pokazali značajno oslanjanje na divlje biljke. Minimalni dokazi o potrošnji morske ili slatkovodne hrane bili su iznenađujući s obzirom na blizinu izvorima vode.
Istraživanje je pokazalo da iako su Iberomaurusi konzumirali nešto mesa, njihova ishrana se u velikoj meri oslanjala na divlje biljke koje su možda čuvali da bi obezbedili zalihe hrane tokom godine.
Jedno od zanimljivih otkrića je da je beba počela da jede čvrstu hranu u ranoj dobi od oko šest do 12 meseci. Ova beba je očigledno dobijala biljnu hranu, verovatno kao kašu ili supu, što daje fascinantan uvid u to kako su se lovci-sakupljači u prošlosti brinuli o svojoj deci.
Nalazi takođe pomažu da se objasni zašto su zubne šupljine bile uobičajene među ljudima iz Taforalta. Jeli su dosta škrobne hrane, što može dovesti do karijesa, pogotovo što tada nisu imali četkice za zube niti dobru higijenu zuba. Komadići biljke bi se zaglavili u zubima i izazvali karijes, što je dovodilo do problema sa zubima.
Ljudi koji su uglavnom bili lovci morali su da slede nomadski način života. Međutim, u Taforaltu su arheolozi pronašli kamenje za mlevenje koje se verovatno koristilo za obradu biljaka.
Ovi nalazi osporavaju tradicionalni stav da je veliko oslanjanje na biljnu ishranu počelo samo sa poljoprivredom. Iberomaurusi su konzumirali mnogo divljih biljaka 8.000 godina pre nego što je poljoprivreda počela u Maroku.
Ovo sugeriše da su rani ljudi bili prilagodljiviji i snalažljiviji u svojim prehrambenim navikama nego što se ranije mislilo. Razumevanje ovoga pomaže nam da cenimo složenost i fleksibilnost ljudske ishrane u praistoriji i kako su ove dijetetske prakse uticale na našu evoluciju i zdravlje.
Studija takođe pokazuje kako nove izotopske tehnike mogu dati detaljan uvid u ishranu naših predaka, pomažući nam da razumemo osnove ljudske ishrane.
