Ako je hodanje deo vaše rutine vežbanja, možda biste želeli da pokušate da s vremena na vreme stanete da pomirišete ruže duž rute, sugeriše nova studija.
Istraživači u Italiji otkrili su da kratki naleti hodanja zapravo mogu dati vašem metabolizmu više vežbanja nego pešačenje na istoj udaljenosti bez pauze.
Hodanje angažuje mišiće na rukama, grudima, leđima, stomaku, karlici i nogama, i iako nije potrebno mnogo svesnog napora da se sve ovo koordiniše, vaš mozak takođe dobija svoj deo vežbe u šetnji.
Klasična izreka o 10.000 koraka dnevno potiče iz 1965. godine, kada je japanska kompanija napravila uređaj za brojanje koraka koji se prodaje kao Manpo-kei, što znači „metar za 10.000 koraka“.
Ono što je počelo kao donekle proizvoljan – iako efikasan – broj koraka kojem treba težiti, testirano je iznova i iznova, sa različitim rezultatima. Ali novo istraživanje patofiziologa sa Univerziteta u Milanu pokazuje da nisu svi koraci jednaki.
Kako prvi autor Frančesko Lučano i njegove kolege objašnjavaju u svom objavljenom radu, korišćenje hodanja u stabilnom stanju za izračunavanje potrošnje energije „značajno potcenjuje potrošnju energije za kratke borbe“.
Ovo ima implikacije ne samo za ljude koji pokušavaju da sagore više svoje energije, već i za ljude koji možda pokušavaju da je sačuvaju.
„Programi vežbi zasnovani na kratkim napadima hodanja koriste se za lečenje i rehabilitaciju nekoliko kliničkih stanja, uključujući gojaznost i moždani udar“, pišu autori.
Ovo takođe može biti važna informacija za programe koji su prilagođeni da spreče da ljudi izgube težinu, a da i dalje imaju koristi od vežbanja, kao što su programi lečenja poremećaja u ishrani.
„Razumevanje cene kratkih borba je ključno za prilagođavanje [programa vežbanja], posebno za ljude sa niskom aerobnom kondicijom i produženim vremenom za postizanje stabilnog metaboličkog stanja“, piše tim.
Važno je napomenuti da su ovi nalazi zasnovani na prilično maloj veličini uzorka od samo 10 zdravih učesnika – 5 muškaraca, 5 žena – svih oko 27 godina starosti, tako da rezultati možda neće biti reprezentativni za širu populaciju.
Svaki učesnik je hodao po stepeništu u trajanju od 10, 30, 60, 90 i 240 sekundi, au zasebnom eksperimentu hodao je te iste borbe na traci za trčanje.
Istraživački tim je izmerio koliko su kiseonika učesnici u proseku koristili kada su bili u mirovanju pre eksperimenata, a zatim ponovo nakon napada hodanja.
Za 240-sekundne napade, takođe su merili unos kiseonika četiri puta tokom šetnje kako bi procenili efekte hodanja u „stabilnom stanju“, kada se metabolizam menja da bi se prilagodio određenoj vrsti pokreta tokom dužeg vremenskog perioda.
„Naši nalazi pokazuju da su vremenski prosečno uzimanje kiseonika i metabolički trošak veći za kraće nego duže napade“, izvještavaju istraživači.
Tokom 30-sekundnih napada, učesnici su trošili 20-60 procenata više kiseonika od standardnih procena za vežbe hodanja, koje su zasnovane na stabilnom (dugo, kontinuirano) hodanju, tokom kojeg telo postaje efikasnije.
Potrošnja kiseonika se često koristi za merenje količine energije koja se koristi tokom vežbanja, zbog čega ova studija sugeriše da kada je u pitanju izračunavanje kalorija sagorenih tokom hodanja, trajanje šetnje može da napravi ogromnu razliku.
