Dva naučnika, Viktor Ambros (UMASS Chan Medical School u SAD) i Gari Ruvkun (Harvard Medical School u SAD), dobili su Nobelovu nagradu za medicinu ili fiziologiju 2024.
Dobili su prestižnu nagradu za otkrivanje sićušnih molekula u našim ćelijama zvanih mikroRNA. Ovo otkriće ne samo da je promenilo naše razumevanje o tome kako naša tela funkcionišu, već je otvorila i potpuno novu oblast nauke. Proširuje se čak i na nove tretmane.
Ovi molekuli, mikroRNA, jednostavno se mogu smatrati sićušnim kontrolorima unutar naših ćelija, građevnim blokovima naših tela. Oni pomažu da se odluči koji delovi našeg DNK, našeg sopstvenog genetskog materijala, treba da budu aktivni, a koji tihi.
Zamislite ih kao dugmad za jačinu zvuka za naše gene, okrećući ih gore ili dole po potrebi. Sve naše ćelije sadrže isti broj DNK slova koje se nazivaju baze — ima ih oko 3 milijarde. Ti sićušni mali molekuli sami po sebi, u stvari, pomažu da se kontroliše koja od tih slova su uključena ili isključena, koliko je glasan prekidač za jačinu zvuka, i pritom kako se ponašaju naši sopstveni geni.
Ovo se zove regulacija gena i veoma je važno, pomažući ćelijama da odluče koja vrsta ćelije treba da budu. MikroRNA takođe imaju mnogo uloga u bolestima koje je teško lečiti kao što su rak i neurološke bolesti kao što su Alchajmerova i Parkinsonova bolest.
MikroRNA igraju ključnu ulogu u našim telima tokom našeg života. Oni usmeravaju naš razvoj od jedne ćelije do potpuno formirane osobe sa različitim organima i tkivima. Kako rastemo i starimo, ovi sićušni molekuli nastavljaju da nas održavaju zdravim finim podešavanjem aktivnosti naših gena po potrebi. Kada mikroRNA ne funkcionišu, to može dovesti do bolesti kao što je rak, zbog čega ih naučnici proučavaju kako bi razvili nove tretmane.
Zanimljivo je da mikroRNA takođe pomažu da se objasni zašto različiti delovi našeg tela izgledaju i funkcionišu drugačije, uprkos tome što sve naše ćelije sadrže ista slova DNK. To ih čini neophodnim i za naše opšte zdravlje i za našu individualnu jedinstvenost.
Veliki deo mog sopstvenog istraživanja fokusirao se na mikroRNK i sada znamo da ih ima na hiljade u našim ćelijama, a sve su različite. Timovi koje sam vodio pokazali su svoj značaj za mnoge različite tipove raka i kako kontrolišu različite ćelijske procese, kao što su rast, deoba, ali i širenje, što se može javiti kod raka. Čak smo otkrili da su one ključne za buđenje matičnih ćelija kod raka, retkih populacija koje mogu da zaseju potpuno novi tumor.
Ambros i Ruvkun su pronašli ove mikroRNK dok su proučavali sitne crve. Shvatili su da ovi molekuli mogu da kontrolišu kako crvi rastu.
Činjenica da se mikroRNK nalaze u mnogim vrstama sugeriše da su bile važne tokom evolucione istorije i biologije uopšte. Kasnije su naučnici otkrili da ljudi i druge životinje takođe imaju mikroRNK.
Razumevanje mikroRNK može dovesti do novih načina za ranije dijagnostikovanje bolesti i sveukupno dubljeg razumevanja kako naša tela funkcionišu.
Naučnici istražuju načine da koriste mikroRNA ili molekule koji ih ciljaju kao tretmane za različite bolesti. Otkrili smo da su neke mikroRNK u stvari veoma dobre u isključivanju ćelija raka, tako da mogu biti korisne i kao tretmani sami po sebi.
U osnovi, otkriće mikroRNA je kao pronalaženje novog skupa alata koje naša tela koriste da bi ostala zdrava. Ovo saznanje daje naučnicima i lekarima nove načine da pomognu ljudima kada stvari pođu naopako sa njihovim zdravljem.
Nobelova nagrada pokazuje koliko je ovo otkriće važno za medicinu i naše razumevanje života. Pionirski rad istraživača na malim crvima doveo je do otkrića fundamentalnog biološkog mehanizma koji je ključan za život kakav poznajemo.
Njihova Nobelova nagrada priznaje kako je ovo otkriće transformisalo naše razumevanje regulacije gena i otvorilo nove puteve za medicinska istraživanja i lečenje. To pokazuje da čak i male stvari u našim ćelijama mogu imati ogroman uticaj na naše opšte zdravlje i dobrobit.
