Lice Meseca je poznato po svom sivom, peckavom tenu, ali da li ste znali da ako okrenete teleskop ka susednom satelitu naše planete, takođe ćete videti svetle mrlje koje mrlje površinu?
Otkako su ove neobične karakteristike poznate kao lunarni kovitlaci prvi put primećeni još 1600-ih, naučnici su se pitali odakle su došli.
Do danas, regioni svetlih boja kao što je onaj dobro poznatog Rajner Gama kovitla (na slici ispod) ostaju misterija.
Nova studija naučnika sa Univerziteta Stanford i Univerziteta Vašington u Sent Luisu (VUSL) pruža dokaze o novom objašnjenju.
Za razliku od planete Zemlje, Mesec više ne generiše globalno magnetno polje da bi ga zaštitio od naelektrisanih čestica Sunca. To znači da kada se solarni vetrovi sudare sa Mesečevom površinom, oni vremenom postaju tamniji zbog hemijskih reakcija.
Ipak, čini se da su neki džepovi na Mesecu zaštićeni mini magnetnim poljima.
Do sada, svaki svetlo zasjenjeni lunarni vrtlog koji su naučnici pronašli poklapa se sa jednim od ovih lokalnih magnetnih polja. Pa ipak, nisu sve stene unutar njih reflektirajuće, niti sva magnetna polja na Mesecu sadrže vrtloge.
Dakle, šta se na Zemlji (ili, bolje rečeno, na Mesecu) dešava?
Neke nedavne studije su objasnile zbunjujuće rezultate tvrdnjom da udari mikrometeorita na Mesec mogu da podignu naelektrisane čestice prašine, a gde god te čestice slete, stvara se barijera lokalnog magnetnog polja i reflektuju se solarni vetrovi.
Ali istraživači sa Stanforda i VUSL-a sada osporavaju tu hipotezu. Oni tvrde da je neka druga sila ‘magnetisala’ mesečeve vrtloge, odbijajući čestice solarnog vetra.
„Uticaji mogu izazvati ove vrste magnetnih anomalija“, priznaje planetarni naučnik Michael Kravczinski sa VUSL-a.
„Ali postoje neki vrtlozi u kojima jednostavno nismo sigurni kako bi uticaj mogao stvoriti taj oblik i tu veličinu stvari.“
Kravčinski sugeriše da bi snage ispod kore takođe mogle biti na delu. „Druga teorija je da imate lave pod zemljom, koja se polako hladi u magnetnom polju i stvara magnetnu anomaliju.“
Neposredno ispod površine Meseca, naučnici su pronašli radarski dokaz onoga što je nekada teklo rastopljeno kamenje. Ove podzemne reke ohlađene magme ukazuju na period vulkanske aktivnosti pre više milijardi godina.
Koristeći model ovih brzina hlađenja magme, Kravczinski i njegove kolege su ispitali kako mineral titanijum-gvožđe oksida nazvan ilmenit – koji ima u izobilju na Mesecu i koji se obično nalazi u vulkanskim stenama – može da proizvede efekat magnetizacije.
Njihovi eksperimenti pokazuju da pod pravim uslovima, sporo hlađenje ilmenita može stimulisati zrna metalnog gvožđa i legura gvožđa-nikla unutar Mesečeve kore i gornjeg omotača da proizvedu snažno magnetno polje.
Ovaj efekat, zaključuju istraživači, „mogao bi objasniti jake magnetne regione povezane sa lunarnim vrtlogom“.
„Ako želite da pravite magnetne anomalije metodama koje opisujemo, onda podzemna magma mora da ima visok titanijum“, kaže Kravčinski.
„Videli smo nagoveštaje ove reakcije koja stvara metal gvožđa u lunarnim meteoritima i u lunarnim uzorcima iz Apola. Ali svi ti uzorci su površinski tokovi lave, a naša studija pokazuje da bi hlađenje pod zemljom trebalo značajno da pojača ove reakcije stvaranja metala.“
Mnogo od onoga što do sada znamo o Mesečevim lokalizovanim magnetnim poljima izvedeno je iz orbitalnih letelica, koje mogu da mere efekat pomoću radara. Ali da bismo zaista razumeli šta se dešava, moramo direktno izbušiti u površinu Meseca.
Upravo zbog toga NASA šalje rover u Reiner Gamma kovitlac 2025. godine kao deo njihove misije Lunar Vertek.
Za samo nekoliko godina, naučnici će možda imati dokaze koji su im potrebni da ovu misteriju pomire.