Voćne mušice žive znatno duže kada se hrane ishranom koja ograničava potrošnju određene aminokiseline tokom ranog odraslog doba, otkrili su biolozi RIKEN-a. Ako se sličan efekat javi kod ljudi, to bi moglo omogućiti ljudima da žive duže jedući ograničenu ishranu u određenim fazama života. Studija je objavljena u Nature Communications.
Mnoge studije sugerišu da se životni vek životinja može produžiti doživotnom ishranom sa ograničenjem kalorija, ali za mnoge ljude ovaj put do dugovečnosti je neprijatan.
Međutim, slične koristi mogu biti moguće mnogo ciljanijom intervencijom u ishrani, sada sugeriše istraživanje Fumiakija Obate iz RIKEN Centra za istraživanje dinamike biosistema i saradnika.
Prednosti ograničenja kalorija uglavnom su povezane sa smanjenom potrošnjom proteina. U prošlim eksperimentima sa ženkama voćnih mušica, Obata i drugi su posebno povezivali ove dobitke u životnom veku sa smanjenim unosom metionina, aminokiseline koja se mora unositi iz hrane pošto je telo ne proizvodi dovoljno da bi održalo dobro zdravlje.
„Ali niko zapravo nije znao u kojoj životnoj fazi ova aminokiselina utiče na životni vek životinja“, kaže Obata.
Da bi se pozabavili ovim pitanjem, Obata i saradnici su upoređivali preživljavanje i zdravlje ženki muva koje su isključivo hranjene ishranom sa smanjenim sadržajem metionina u ranom i kasnom odraslom dobu.
Zanimljivo je da su muve koje su bile hranjene ograničenom ishranom tokom prve četiri nedelje odraslog doba doživele skoro isti rast dugovečnosti kao i muve koje su tokom celog života konzumirale smanjeni metionin – čak 10% duže od muva na standardnoj ishrani. Nasuprot tome, ishrana je naizgled donela malo koristi kada se primenjuje samo u kasnom odraslom dobu.
Istraživači su takođe uspeli da povežu dobitke u dugovečnosti koje su povezane sa ishranom sa pojačanom ekspresijom enzima koji biohemijski „popravlja“ oštećene nusproizvode metionina, čime se povećavaju raspoložive rezerve ove aminokiseline.
Iz razloga koji ostaju nejasni, mužjaci muva ne pokazuju jednake dobitke od ograničenja metionina, iako to može imati veze sa većim reproduktivnim opterećenjem koje nose ženke.
„Evolucija je obično prijatelj bržeg rasta i veće reproduktivne aktivnosti po cenu starenja“, kaže Obata. Veći unos proteina i/ili aminokiselina može favorizovati prethodne procese, dok ograničenje može pomeriti ravnotežu na sporije starenje.
Ostaje da se vidi da li se sličan obrazac javlja kod sisara, nešto što Obata i njegov tim sada nameravaju dalje da ispitaju.
Obata je zaintrigiran mogućnošću lakšeg puta do zdravijeg starenja ljudi. „Jasno je da je mnogo poželjnije ako možemo da skratimo dužinu ograničenja u ishrani i da i dalje iskoristimo punu korist“, kaže Obata. On želi dalje da istražuje mogućnosti za postizanje produženog životnog veka kroz ciljane metaboličke intervencije koje se primenjuju u ranijim godinama.
