Život u siromašnijem kraju povezan je sa ubrzanim starenjem mozga i povećanim rizikom od demencije u ranom životu, bez obzira na nivo prihoda ili obrazovanje, otkriva studija koju je predvodio Univerzitet Duke.
Studija, koja se pojavljuje 14. marta u Alchajmerovoj bolesti i demenciji, sugeriše da bi ciljanje na ugrožena naselja za programe prevencije demencije i podsticanje kliničara da razmotre adresu pacijenta moglo pomoći u smanjenju rizika od demencije.
„Ako želite da sprečite demenciju, a ne pitate nekoga o komšiluku, propuštate informacije koje je važno da znate“, rekao je klinički neuropsiholog dr Aron Ruben, koji je vodio studiju kao postdoktorski naučnik u zajednička laboratorija profesora psihologije i neuronauke Univerziteta Djuk dr Avšaloma Kaspija i dr Teri Mofit.
Alchajmerova bolest je najčešći oblik demencije, neurološkog poremećaja koji ljudima oduzima pamćenje i kognitivne veštine. Procenjuje se da 58 miliona ljudi širom sveta danas ima demenciju, koja je na putu da se utrostruči na 150 miliona do 2050. godine.
Uprkos očekivanom porastu slučajeva i ogromnim emocionalnim i finansijskim posledicama koje demencija preuzima na pojedince i porodice, ne postoje lekovi ili efikasni lekovi.
Istraživači sada traže da spreče, a ne da leče demenciju kroz promene načina života, kao što su ishrana i vežbanje.
Iako izbor za više povrća ili vožnje biciklom može pomoći u jačanju zdravlja i otpornosti mozga, Ruben je bio radoznao da li mesto gde ljudi žive predviđa njihov budući rizik od demencije bolje od bilo koje kombinacije individualnih izbora.
„Želeo sam da razumem da li postoji geografski obrazac za demenciju na način na koji postoji dugovečnost, kao što su plave zone“, rekao je Ruben, misleći na regione u kojima se čini da stanovnici žive duže od proseka. „Mnogi individualni izbori, kao što je ono što jedete, šta radite iz zabave ili sa kim provodite vreme, ograničeni su time gde živite.
Ruben i njegove kolege u Dukeu, kao i saradnici na Univerzitetu u Mičigenu, Državnom univerzitetu Mičigena, Univerzitetu Otago (NZ) i Univerzitetu u Oklandu, pregledali su medicinske kartone i adrese 1,41 miliona Novozelanđana da bi tražili uzorci.
Tim je posmatrao koliko je dobrostojeća ili ugrožena adresa svakog Novozelanđanina na skali od jedan do deset, koristeći informacije iz nacionalnog popisa o prosečnom prihodu, zaposlenju i nivou obrazovanja, kao i dostupnosti prevoza i drugim srodnim faktorima.
Slično manjim studijama ljudi u Sjedinjenim Državama i Engleskoj, Ruben i njegov tim su otkrili da oni koji žive u najnepovoljnijim oblastima imaju 43% povećan rizik od razvoja demencije tokom 20 godina posmatranja.
Ruben je rekao da nalaz još uvek postavlja pitanje da li bi se biološki znaci neurodegeneracije povezane sa susedstvom mogli videti ranije u odraslom dobu, mnogo pre nego što bi se ljudi pojavili u klinikama sa pritužbama na pamćenje.
Ruben i njegov tim su zatim analizirali podatke iz Dunedin studije, koja je pratila skoro 1.000 Novozelanđana od rođenja, dokumentujući njihovo psihološko, socijalno i fiziološko zdravlje, uključujući skeniranje mozga, testove pamćenja i kognitivne samoprocene u odraslom dobu.
Ruben je otkrio da su članovi studije koji žive u ugroženim naseljima širom odraslog doba imali merljivo lošije zdravlje mozga već u 45. godini, bez obzira na lični prihod ili obrazovanje.
„Nije važno samo ono što imate ličnih resursa, već je važno i gde živite“, rekao je Kaspi.
Loše zdravlje mozga primećeno je u brojnim merenjima, kao što su manje ili manje nervnih ćelija u oblastima za obradu informacija u mozgu i manje efikasna komunikacija između ćelija u mozgu, kao i više atrofije i potencijalno mikrokrvarenja.
Članovi studije koji žive u siromašnijim naseljima takođe su imali vidljivo starije mozgove sa 45 godina kada su istraživači pogledali MR skeniranje, pri čemu su pojedinci iz najugroženijih naselja imali mozak koji je izgledao tri godine stariji od očekivanog s obzirom na njihovu hronološka starost. Takođe su postigli lošije rezultate na testovima pamćenja i prijavili više problema sa svakodnevnim kognitivnim zahtevima, poput praćenja razgovora ili pamćenja kako da se kreću do poznatih mesta.
Ovi rezultati ukazuju na to da je život u nepovoljnom okruženju faktor rizika za demenciju, kaže Ruben. Još uvek je nejasno kako bi siromašniji kvartovi mogli povećati nečiji rizik, ali to bi moglo biti rezultat niza stvari povezanih sa depriviranim područjima, kao što su lošiji kvalitet vazduha, niži nivoi svakodnevnih društvenih interakcija, viši nivoi stresa i manja mogućnost hodanja.
Borba protiv povećanog rizika od demencije koji proizilazi iz ugroženih naselja, međutim, može biti jednostavna i jeftina. Intervencije usmerene na zajednicu, kao što je ciljanje programa prevencije demencije na naselja sa nedostatkom usluga, ili pregradnja praznih parcela u džepne parkove, mogu pomoći da se resursi usmere tamo gde su najpotrebniji.
Za sada, međutim, Ruben tvrdi da je samo rano uračunavanje nečijeg komšiluka ključno za uhvatiti i obuzdati ubrzano starenje mozga i rizik od demencije.
„Ako želite da zaista sprečite demenciju, morate da počnete rano, jer 20 godina pre nego što će bilo ko dobiti dijagnozu, vidimo pojavu demencije“, rekao je Ruben. „A moglo bi biti i ranije.“
