Ako ste jedan od svakih deset odraslih koji iskusi neprestanu zujanje u ušima, već znate koliko tinitus može biti uznemirujući.
Nova studija koju su predvodili istraživači iz Masačusetsa Eie and Ear otkrila je dokaze da ovu fantomsku buku stvaraju hiperaktivni nervi koje nervni sistem više ne može da isključi.
Koliko god da je rasprostranjen, tinitus je dugo ostao medicinska misterija, ali sada su istraživači pronašli dokaze koji podržavaju vodeću teoriju o poreklu tog dosadnog zujanja.
Brzo objašnjenje za one koji to nisu iskusili – oko 10 do 15 procenata odraslih širom sveta čuje zvonjavu, urlanje ili zujanje u ušima poznat kao tinitus. Za neke to dođe i prođe. Za druge je uporan, smatra se hroničnim ako traje duže od tri meseca.
Tinitus je obično povezan sa nekom vrstom poremećaja uha, kao što je izlaganje buci, gubitak sluha, povreda, blokada ili infekcija. Takođe može uticati na ljude koji su gluvi, nagluvi ili oštećeni sluhom.
„Pored smetnji zbog upornog zvonjenja ili drugih zvukova u ušima, simptomi tinitusa su oslabljujući kod mnogih pacijenata, uzrokujući nedostatak sna, socijalnu izolaciju, anksioznost i depresiju, negativno utiču na radni učinak i značajno smanjujući kvalitet njihovog života“, kaže slušni fiziolog Stefan Mejson iz bolnice za oči i uši Masačusetsa, koji je bio deo istraživačkog tima.
Za sada nismo sasvim sigurni zašto se javlja tinitus, ali u odsustvu fizičke vibracije koja stvara zvuk, glavna teorija je da nastaje u nervima koji obično prenose zvučne informacije u mozak.
Zagovornici ove teorije misle da je to način na koji mozak kompenzuje gubitak ili odsustvo sluha. Pojačavanjem jačine zvuka kada dolazi malo ili ništa, pozadinska statika našeg unutrašnjeg sistema zvučnika se takođe pojačava na bučno zujanje.
Nova studija se fokusirala na tinitus kod ljudi koji čuju. Otkrili su da ovi subjekti imaju određeni stepen gubitka slušnog nerva, što nije nešto što konvencionalni testovi sluha mogu otkriti.
U dobi od 18 do 72 godine, svih 294 ispitanika imalo je ono što se u konvencionalnim testovima smatra ‘normalnim sluhom’. Unutar ove grupe, 29 ljudi je iskusilo konstantan zujanje u ušima duže od šest meseci, a 64 je iskusilo ili konstantan zujanje u ušima manje od 6 meseci, ili povremeni tinitus nakon izlaganja buci (na primer, nakon prisustvovanja koncertu). Ostali – oko trećine – nikada nisu iskusili tinitus.
Pronašli su povezanost između samoprocena hroničnog tinitusa i kohlearne neuralne degeneracije (CND). Kohlearni nerv može biti oštećen preteranim izlaganjem zvuku, a kao deo normalnog starenja, čak i kada senzorne ćelije ostanu netaknute.
Stepen tinitusa koji je osoba iskusila bio je snažan prediktor njihovog kohlearnog neuronskog odgovora. Ljudi sa tinitusom imaju tendenciju da imaju slabiji refleks mišića srednjeg uha, koji treba da zaštiti naše uši od glasnih zvukova niske frekvencije, poput basa u noćnom klubu. Takođe su imali jači olivokohlearni refleks, koji nam obično pomaže da obradimo zvukove koji su raspoređeni u širokom delu čujnog opsega.
Što je tinitus bio uporniji, ovi odgovori su bili izraženiji. Prema istraživačima, ovo sugeriše da „održivost tinitusa može zavisiti od stepena perifernog nervnog oštećenja.“
„Naš rad pomiruje ideju da zujanje u ušima može biti izazvano gubitkom slušnog nerva, uključujući ljude sa normalnim sluhom,“ kaže Maison.
Prethodne studije modela glodara otkrile su da se porodica proteina zvanih neutrofini može koristiti za podsticanje slušnog nerva da se popravi. Istraživači ovog novog rada nadaju se da će njihovi nalazi podstaći dalje istraživanje ove terapije za ljudsku upotrebu.
„Nećemo moći da izlečimo zujanje u ušima dok ne razumemo u potpunosti mehanizme koji leže u osnovi njegovog nastanka. Ovaj rad je prvi korak ka našem krajnjem cilju utišavanja tinitusa“, kaže Maison.
„Ideja da bi jednog dana istraživači mogli da vrate nedostajući zvuk u mozak i, možda, smanje njegovu hiperaktivnost u kombinaciji sa preobukom, definitivno približava nadu u lek stvarnosti.“
