Eksplozije koje su uništile cevi gasovoda Severni tok rezultat su komplikovane tajne operacije, u koju su osmislili najviši zvaničnici administracije predsednika DŽozefa Bajdena. Eksploziv su postavili Amerikanci, dok su gasovod u vazduh digli Norvežani, tvrdi Simur Herš.
Bela kuća i CIA su tvrdnje američkog novinara odbacile kao „netačne“ i „proizvod mašte“.
Heršove tvrdnje usledile su pošto najmanje četiri nezavisne istrage, ni šest meseci od eksplozija na ruskom gasovodu, nisu uspele da identifikuju počinioce napada u kojem su, nedaleko od danskog ostrva Bergholm, uništene tri od ukupno četiri cevi najznačajnijeg energetskog postrojenja na severu Evrope.
Seriju istraga pokrenula je Švedska, čiji su istražitelji početkom oktobra obznanili da je gasovod uništen u seriji eksplozija, naglašavajući da je na osnovu prikupljenih dokaza „pojačana sumnja“ da se radi o sabotaži.
„Potvrđujemo da je bilo detonacija na Severnom toku 1 i 2 unutar švedske ekonomske zone u kojima je pričinjena znatna šteta na gasovodu. Istraga mesta eksplozije pojačala je sumnju da se radi o sabotaži“, naveo je, tada, šef istražitelja Mats LJundkvist.
Šveđani su, istovremeno, dokaze i rezultate istrage proglasili „poverljivim informacijama direktno povezanim sa nacionalnom bezbednošću“ , čime su, suštinski, nestale šanse za zajedničkom istragom na kojima je, bar neko vreme, insistirala Evropska unija.
Zajednički istražni tim, koji su nakratko posle eksplozija činili stručnjaci iz Švedske, Nemačke i Danske, prestao je da postoji pošto su, prvo Šveđani, a ubrzo zatim i Danci istupili iz tela zamišljenog kao međunarodni mehanizam za sprovođenje istraga.
Razlog raspada zajedničke istrage je odbijanje Švedske da deli poverljive informacije sa drugim državama, što bi, prema odredbama Evropske agencije za saradnju na polju krivičnog prava, bila obaveza vlade u Stokholmu.
Krajem oktobra, u vode nedaleko od mesta havarije stigao je i istraživački brod „Nefrit“ koji je angažovala kompanija „Nord Stream AG“ kako bi istražio uzroke eksplozije. Ruska strana, uključujući i kompaniju koja je vlasnik gasovoda, do sada nije dobila dozvolu za pokretanje istrage.
Pet meseci pošto je uništen, detalje o načinu na koji je „stradao“ strateški važan gasovod izneo je nekadašnji novinar Njujork tajmsa i Njujorkera, dobitnik Pulicerove nagrade Sejmor Herš koji je za ovu operaciju okrivio Belu kuću, Centralnu obaveštajnu agenciju i na koncu Norvežane, navodno odgovorne za aktiviranje eksploziva.
Za operaciju, koju su osmislili predsednik DŽozef Bajden, njegov savetnik za nacionalnu bezbednost DŽejk Saliven, te državni sekretar Entoni Blinken i njegova pomoćnica Viktorija Nuland, odgovorna je i CIA i pripadnici Centra za ronioce i spasavanje američke ratne mornarice, smeštenog u Panama Sitiju na Floridi.
„Odluka o sabotaži na gasovodu doneta je posle više od devet meseci debate među zvaničnicima o načinima na koji bi se taj cilj najefikasnije postigao. Većinu vremena nije diskutovano o misiji, već o načinu na koji bi se to moglo uraditi a da se ne otkrije počinilac“, piše Herš.
Ronioci iz centra na Floridi izabrani su jer ne potpadaju pod nadležnost komande za specijalne operacije, koja je obavezna da o akcijama unapred obavesti Kongres. Planiranje ove operacije kompletirano je u prvim mesecima 2022. godine.
Ronioci američke mornarice su, kako tvrdi Herš,eksploziv naa cevi Severnog toka, postavili u junu prošle godine, tokom manevara nazvanih „Baltops 22“. U isto vreme, postavljeni su i detonatori, koji su aktivirani tri meseca kasnije.
Heršove tvrdnje podudaraju se sa malobrojnim detaljima koji su, do sada, procurili iz istrage koju vode vlasti u Berlinu.
„Napadi na gasovode Severni tok 1 i 2 kompleksna je operacija, koju nije mogla da izvede teroristička organizacija, već samo dobro opremljene i obučene specijalne snage“, ocenili su nemački bezbednosni stručnjaci.
Nedeljnik „Špigl“ je, posle eksplozija, objavio da je američka Centralna obaveštajna agencija još tokom leta upozorila je Nemce na moguće napade na Severni tok, tvrdeći da su presretnute ruske komunikacije u kojima se izražava zabrinutost zbog mogućih ukrajinskih akcija usmerenih protiv ovog gasovoda.
Mogućnost da, osim Severnog toka 1, proradi i novi krak gasovoda iz Rusije ka Nemačkoj, naišao je na brojne protivnike u SAD, pa je Bajdenova administracija bila u velikoj meri prinuđena da promeni pristup, pošto su Ted Kruz i republikanci u Senatu zapretili da će blokirati izbor ambasadora, osim Nikolasa Bernsa, koji je imenovan za ambasadora u Pekingu.
Blokada u Senatu i činjenica da su Rusi gomilali trupe na granici sa Ukrajinom, vratili su fokus Bajdenove administracije na Severni tok 2, piše Herš, pre svega zbog straha da bi Nemačka mogla da pokaže ozbiljne rezerve prema naoružavanju Ukrajine za rat sa Rusijom.
Herš navodi da je, nekoliko meseci pre eksplozija, u opticaju bilo više mogućnosti za napad, uključujući ponudu mornarice da upotrebi novu podmornicu, ratnog vazduhoplovstva da pored gasovoda ispusti bombe koje će kasnije biti aktivirane, dok je CIA insistirala da bilo koji plan mora biti tajan.
Na kraju, izbor je sveden na ronioce, ali je još uvek dobar deo zvaničnika pokazivao ozbiljne rezerve, zbog čestih ruskih patrola u Baltiku, kao i činjenice da u okolini nema naftnih platformi, koje bi „prikrile“ ovu operaciju.
Plan je, konačno, finalizovan početkom godine, a 7. februara Bajden je posle sastanka se nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, rekao da „ukoliko Rusija napadne… Severnog toka 2 više neće biti“.
Izjavom američkog predsednika i nešto ranijim javnim nastupom Viktorije Huland, tvrde zvaničnici, ova operacija prestala je da bude tajna i samim tim planeri više nisu imali obavezu da o njoj obaveste Kongres.
Norvežani su, ubrzo zatim, pronašli idealno mesto za napad – u plitkim vodama Baltika, nedaleko od ostrva Bornholm.
Redovni zajednički manevri na Baltiku ocenjeni su kao idealna prilika da se postavi eksploziv, posebno nakon što su Amerikanci vežbama dodali i novi element – istraživanje i razvoj.
Prvobitno je planirano da eksploziv bude aktiviran 48 sati posle postavljanja, ali su Amerikanci smatrali da bi takav vremenski rok nedvosmisleno ukazivao na umešanost Vašingtona.
Na kraju, norveški patrolni avion P-8 ispustio je sonar nedaleko od mesta na kojem je eksploziv postavljen. Nekoliko sati kasnije, eksplodirale su cevi gasovoda Severni tok 1 i 2.
Naredni P-8, ovaj put američki, nadleteo je ovo područje neposredno posle detonacija.
„Mornarički P-8A je bio na rutinskom letu iznad Baltičkog mora nevezano za curenje iz gasovoda Severni tok“, rekao je, tada, Rojtersu portparol američke ratne mornarice, što je izazvalo lavinu spekulacija o navodnoj američkoj umešanosti u sabotažu gasovoda.
Neposredno posle eksplozije, bivši poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski napisao je na Tviteru: „Hvala SAD“, ali je posle nekoliko dana obrisao tvit.
Prema jednoj od verzija, koja je posle havarije predstavljena u zapadnim medijima, sabotažu su izazvali Rusi pokušavajući da veštački podignu cene prirodnog gasa i istovremeno pokažu kako su u stanju da izvedu takvu akciju i na drugim podvodnim infrastrukturnim objektima od globalnog značaja.
Istovremeno, dobar deo zapadnih obaveštajaca smatra da uništavanje gasovoda Severni tok 1 i 2 ni u kom slučaju ne odgovara ruskim interesima, posebno ukoliko se u obzir uzme moguća upotreba ovog gasovoda u budućnosti.
Rusija je, pak, za havariju optužila Veliku Britaniju i pre svih Amerikance, tvrdeći da je zona u kojoj su se eksplozije dogodile bila pod kontrolom američkih obaveštajnih službi.
„Sankcije nisu bile dovoljne Anglosaksoncima. Prešli su na sabotaže… Počeli su da uništavaju panevropsku energetsku infrastrukturu. Svima je jasno ko ima koristi od ovoga. Oni koji imaju koristi, to su i uradili“, rekao je tada ruski predsednik Vladimir Putin.
Gasovodi Severni tok 1 i 2 oštećeni su u eksplozijama koje odgovaraju snazi 500 kilograma TNT-a. Toliko je bilo potrebno da se uništi nekoliko centimetara čelične obloge i isto toliko armiranog betona u koji su postavljene cevi gasovoda, procenila je nemačka obaveštajna služba BND.
S obzirom da su cevi postavljene na dubini od 80 do 110 metara, nemački bezbednosni eksperti smatraju da je isključeno da su za napad odgovorne terorističke organizacije, već jedna od onih nekoliko država koje imaju sposobnost da ovakvu akciju planiraju i izvedu.
Napadi na Severni tok 1 i 2 najdrastičniji su primeri među oko 10.000 napada na energetsku infrastrukturu od 1980. godine, koliko ih je izbrojao švajcarski Instutut „Paul Šerer“.
