Visok krvni pritisak je jedan od najvećih faktora rizika za kardiovaskularne bolesti. Bolesti povezane sa visokim krvnim pritiskom najčešći su uzrok smrti širom sveta. Antihipertenzivi su među najčešće propisivanim lekovima u Nemačkoj. Međutim, postoje ljudi čiji krvni pritisak ne pada ispod željene ciljne vrednosti, iako već uzimaju tri ili više različitih lekova za krvni pritisak.
Dijagnoza se tada naziva rezistentna hipertenzija. Povećava rizik od moždanog udara, srčanog udara i hronične bolesti bubrega, uključujući otkazivanje bubrega. Ovi pacijenti takođe imaju znatno kraći životni vek.
Lečenje rezistentne hipertenzije predstavlja medicinski izazov. Koriste se različiti lekovi, kao i interventni, odnosno nehirurški i hirurški zahvati. To uključuje takozvanu bubrežnu denervaciju i baroreceptorski „pejsmejker“. Kod bubrežne denervacije najfiniji nervni putevi u predelu bubrežne arterije se skleroziraju putem katetera u cilju snižavanja krvnog pritiska. Baroreceptorski pejsmejker stimuliše nervne ćelije u predelu karotidne arterije, što takođe utiče na regulaciju krvnog pritiska.
Tim predvođen profesorom dr Bernhardom Šmitom, višim lekarom na Odeljenju za bubrežne i hipertenzivne bolesti Medicinskog fakulteta u Hanoveru (MHH), sada je istražio koje su terapijske mere najefikasnije u snižavanju krvnog pritiska kod rezistentne hipertenzije.
Da bi to uradili, istraživači su saželi veliki broj ranije objavljenih naučnih studija u mrežnoj meta-analizi i uporedili efikasnost različitih metoda lečenja. Rezultat: Aktivni sastojak spironolakton, koji sprečava rad hormona aldosterona, imao je najjače snižavanje krvnog pritiska.
Promena načina života je takođe pokazala jasan pozitivan efekat kod ove teške hipertenzije. Nasuprot tome, efekti drugih medicinskih i interventnih procedura bili su manje izraženi. Meta-analiza je objavljena u časopisu Cardiovascular Research.
Prilikom merenja krvnog pritiska određuju se dve vrednosti. Prvi se zove sistola i odgovara pritisku u krvnim sudovima kada srčani mišić pumpa krv u telo. Druga, dijastola, ukazuje na najniži pritisak u sudovima kada je srčani mišić opušten. Krvni pritisak se meri u „milimetrima žive“, skraćeno mmHg.
Visok krvni pritisak počinje pri vrednosti većoj od 140/90 mmHg. Rizik od srčanog i moždanog udara se smanjuje do 50% ako se krvni pritisak trajno spusti na ispod 140/90 mmHg. Idealna vrednost je 120/80 mmHg.
„Rezistentna hipertenzija se javlja kada je krvni pritisak iznad 140/90 uprkos uzimanju tri različite klase antihipertenzivnih lekova u maksimalno podnošljivim dozama“, objašnjava profesor Šmit. Pored diuretika, klase lekova uključuju i ACE inhibitore, sartane i beta-blokatore.
Za meta-analizu, istraživači su analizirali ukupno 24 studije koje su testirale različite terapije za otpornu hipertenziju. Iako je svaka od ovih studija pojedinačno ispitivala samo jedan tretman krvnog pritiska u poređenju sa lažnim terapijama (placebo), posebna metodologija mrežne meta-analize je omogućila da se uporede različiti oblici lečenja u različitim studijama. „Mogli smo da vidimo da su sve terapije imale efekat, ali u različitom stepenu“, kaže profesor Šmit.
