Istraživači su pretpostavili biološko delovanje mutacija imunih ćelija koje su ranije bile povezane sa Alchajmerovom bolešću. Čini se da jedna od mutacija igra zaštitnu ulogu u mozgu.
Sa desetinama miliona ljudi koji žive sa demencijom širom sveta i ograničenim sredstvima lečenja, decenije vremena i milijarde dolara uložene su u proučavanje bolesti. Ipak, i dalje ostaje tvrdoglavo misteriozan.
Tako su neuronaučnik sa Univerziteta Stanford Endi Cai i njegove kolege testirali različite varijacije gena fosfolipaze C-gama-2 (PLCG2) kod miševa kako bi potvrdili i pronašli mehanizam iza njegove ranije identifikovane povezanosti sa Alchajmerom.
Poznato je da je ovaj gen eksprimiran u imunim ćelijama mikroglije mozga. Ove ćelije identifikuju i proždiru osvajače ili druge ćelije koje su pošle po zlu u našem mozgu.
PLCG2 je uključen u signalizaciju između mikroglije i izazivanja inflamatornog odgovora, a pokreće se kada mikroglija naiđe na amiloidne moždane plakove, uobičajenu karakteristiku Alchajmerove bolesti.
„Mikroglijalni odgovor utiče na neurone koji zatim utiču na sposobnost učenja i formiranja novih sećanja“, objašnjava biohemičar sa Univerziteta Indijana Geri Landret.
Kada su Cai i tim potpuno izbacili gen, veća je verovatnoća da će miševi razviti Alchajmerovu bolest.
Čini se da mikroglija sa mutacijama PLCG2 različito reaguje na amiloidne plakove, primetili su istraživači. Oni menjaju sposobnost imunih ćelija da menjaju i zbijaju plakove.
Jedna varijacija, M28L, delovala je baš kao nokaut – ostavljajući mikrogliju nesposobnom da pravilno izvrši svoj zadatak.
„Oni ne mogu efikasno da mobilišu robustan odgovor na deponovani amiloid“, piše tim u svom radu.
Ali druga verzija gena, P522R, bila je u stanju da održi radnu memoriju miševa oštećenih modelom Alchajmerove bolesti sa povećanom aktivnošću proteina PLCG2.
Tsai i njegove kolege sumnjaju da omogućavajući mikrogliji da efikasnije smanji plakove, mutacija pomaže da se otvori put neurotransmiterima da dođu do svojih ciljeva u mozgu miša sa karakteristikama sličnim Alchajmeru.
Ova teorija zahteva više testiranja da bi se potvrdila, i dok je zaštitna mutacija viđena kod ljudi, nema podataka osim genetske povezanosti između M28L i Alchajmerove bolesti kod ljudi, jer se čini da je ova mutacija retka. Ali nova studija je u skladu sa nedavnim sugestijama da je Alchajmerova bolest imunološka bolest i da sami amiloidni plakovi nisu ono što kvari.
Sveukupni rezultati ukazuju na „da bi promovisanje neuroprotektivnog mikroglijalnog odgovora na amiloidnu patologiju moglo ograničiti napredovanje Alheimerove bolesti“, zaključuju Tsai i tim.
