Nova studija koju su vodili istraživači iz medicinskog centra Beth Israel Deaconess (BIDMC) sugeriše da ženke miševa koje su sklone anksioznosti mogu preferirati i aktivno tražiti stanje nalik gladovanju kao odgovor na ponovljeno izlaganje stresu. Nalazi, objavljeni u časopisu Neuron, mogu pružiti koristan eksperimentalni model za istraživanje neuronskih mehanizama koji leže u osnovi anoreksije nervoze – posebno njenog početka.
„Dok je anoreksija nervoza dokumentovana više od 300 godina, njeni osnovni uzroci ostaju nepoznati“, rekao je prvi autor dr Hakan Kučukdereli, iz odeljenja za endokrinologiju, dijabetes i metabolizam na Odeljenju za medicinu na BIDMC.
„Trenutni životinjski modeli ne uspevaju da uhvate ključno obeležje poremećaja — namerno gladovanje. Stoga je postojala hitna potreba za pretkliničkim modelom miša koji obuhvata namerno traženje stanja gladovanja.“
Kod zdravih osoba, stanje gladi (ili kalorijskog deficita) je blago neprijatno stanje koje pokreće ponašanje u potrazi za hranom. U laboratoriji, Kucukdereli, stariji autor Mark L. Andermann i kolege su znali da će precizna stimulacija nekoliko hiljada neurona poznatih kao AgRP neuroni navesti čak i dobro uhranjenog miša da traži drugi obrok.
Takođe su znali da stvarna restrikcija hrane – koja aktivira ove AgRP neurone – i stanje veštačkog gladovanja uzrokovano stimulacijom ovih neurona mogu umanjiti anksioznost, podstičući na taj način traženje hrane. (Zamislite gladnog miša u vašoj kuhinji koji mora biti dovoljno hrabar da lovi hranu, čak i kada je vaša mačka u blizini.)
Na osnovu prethodnih asocijacija između stresa, anksioznosti i anoreksije nervoze, Anderman i kolege su pretpostavili da izloženost visokim nivoima stresa zapravo može da podstakne pojedince da namerno traže gladovanje kao sredstvo za smanjenje anksioznosti. Naučnici su obučili 15 muških i 17 ženki miševa da trče kroz hodnik virtuelne stvarnosti gde su mogli da izaberu da se zaustave u jednoj prostoriji koja je povezana sa stimulacijom njihovih AgRP neurona ili u drugoj prostoriji bez stimulacije.
U odsustvu stresa, mužjaci miševa su izbegavali AgRP stimulaciju; međutim, samo manjina ženki miševa je ispoljila snažnu averziju prema njemu. Međutim, nakon ponovljenog stresa, mnogi od ovih istih miševa su se ponašali veoma različito. Kada su istraživači izložili miševe petominutnom periodu nepredvidivih udara repa, mužjaci su u proseku postali manje skloni stimulaciji AgRP. U međuvremenu, ženke miševa – u proseku – preferirale su AgRP stimulaciju nakon stresa.
„Zapanjujuće je da je podskup žena, ali ne i muškaraca, počeo da energično traži ovo stanje nalik gladovanju nakon stresa“, rekao je Anderman, koji je takođe profesor medicine i neurobiologije na medicinskoj školi Harvard. „Iznenađujuće, osnovni nivoi ponašanja nalik na anksioznost kod pojedinaca mereni nedeljama pre eksperimenta mogli su da predvide koje će žene razviti preferenciju za ovo stanje nalik gladovanju.“
Koristeći mašinsko učenje za analizu izraza lica životinja, istraživači su otkrili da su, nakon izlaganja stresu, ženke miševa sa snažnom sklonošću prema AgRP stimulaciji takođe pokazale izraze lica koji su direktno povezani sa njihovim ponašanjem, potencijalno odražavajući olakšanje povezano sa smanjenjem anksioznosti.
„Buduća istraživanja mogu povezati ove trenutne promene u izrazima lica sa tekućom aktivnošću mnogih neurona u regionima mozga koji prate fiziološka stanja ili procesiraju negativne emocije“, rekao je Kučukdereli. „Naš pristup postavlja osnovu za budući rad koji će identifikovati neuronska kola koja leže u osnovi dobrovoljnog održavanja dugotrajnog gladovanja kod osoba sa anoreksijom nervozom.
