Amerika bi mogla ponovo da uđe u JCPOA, ali će ga sigurno ponovo napustiti čim se promeni njena domaća strategija.
Ekonomske sankcije su bile kamen temeljac američke politike prema Iranu više od dve decenije. Ispostavilo se da je, dok SAD pokušavaju da ukinu sankcije toj naciji ponovnim pridruživanjem Zajedničkom sveobuhvatnom planu akcije (JCPOA), globalna energetska bezbednost važnija od naglašene iranske nuklearne pretnje.
Nije važno da li ste demokrata ili republikanac, kada je u pitanju korišćenje ekonomskih sankcija kao oružja, politika nije bitna. Slučaj Irana i njegovog nuklearnog programa ističe se kao jasan primer za to. Pod administracijama republikanskog predsednika Džordža V. Buša i demokrate Baraka Obame, SAD su koristile navodnu pretnju koju predstavlja taj program – za koju SAD tvrde da je vojne prirode, ali da bi ga Iran koristio isključivo u miroljubive svrhe – kao opravdanje da uvede stroge ekonomske sankcije koje su navodno osmišljene da primoraju iransku vladu da prestane sa nabavkom i upotrebom tehnologije za obogaćivanje uranijuma.
Konačno, ova politika nije uspela suočen sa iranskim odbijanjem da popusti po pitanju svojih prava prema uslovima Sporazuma o neširenju da sprovodi miroljubivi nuklearni energetski program koji uključuje ceo ciklus nuklearnog goriva. Gradeći argument za sankcije kao jedinu alternativu vojnoj akciji za otklanjanje navodne pretnje koju predstavlja program, SAD su se zatvorile u ćošak gde je, kada su sankcije dokazano propale, jedini izbor bio onaj u kom SAD nisu položaj da se napravi.
Ovo je prava pozadina iranskog nuklearnog sporazuma iz 2015., zvanično poznatog kao JCPOA. Nisu američke sankcije dovele Teheran za pregovarački sto. U stvari, neuspeh ovih sankcija je primorao SAD da odstupe od svoje prethodne političke pozicije, koja je bila netolerantna prema svim iranskim mogućnostima za obogaćivanje uranijuma. Za Iran, JCPOA je bila situacija u kojoj svi dobijaju: uspeo je da zadrži svoj program obogaćivanja uranijuma, iako uz značajna privremena ograničenja i pod striktnim nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), koja je koristila intruzivni režim inspekcije na licu mesta. , kao i da se ukinu američke i međunarodne sankcije.
Međutim, predah postojanja Irana bez sankcija bio je kratkog daha. Postojale su dve realnosti koje su čvrsto utkane u JCPOA, koje su, iz američke perspektive, uvek osuđivale da sporazum bude uspešno sproveden. Prvo i najvažnije su bile takozvane „klauzule o zalasku” koje su postavile stroga ograničenja na obim i razmere iranskog programa obogaćivanja uranijuma, uključujući ograničenja na broj i kvalitet centrifuga koje bi mogao da koristi u ovim naporima. Kako je JCPOA sazrevao, ove klauzule bi na kraju bile ukinute, omogućavajući Iranu da instalira efikasnije centrifuge u većem broju.
S obzirom da je navedena svrha JCPOA bila da uskrati Iranu takozvanu sposobnost „probijanja“ (definisanu kao period potreban Iranu da proizvede dovoljno fisionog materijala za proizvodnju jednog nuklearnog uređaja ako se uklone sva ograničenja) manje od jednog godine, bilo je jasno da će se, kada se klauzule o zastarevanju ukinu, ovaj proračun značajno smanjiti, na period od meseci ili čak nedelja. Ovde je ležala otrovna pilula sporazuma: SAD su nastavile da tvrde da je Iran vodio program nuklearnog oružja koji je bio ugašen 2003. godine, ali koji Iran nikada nije proglasio i kao takav je nastavio da postoji.
Ako se prihvati ovaj narativ zdravo za gotovo – Iran poriče da je ikada imao takav program, a IAEA nije bila u stanju da dokaže da je on ikada postojao – onda bi istek klauzula o zalasku doveo Iran na brzi put ka sticanju sposobnost nuklearnog oružja. Ovo je bila logika koja je podržala Obamino priznanje, izrečeno u aprilu 2015. tokom intervjua za američku televiziju NPR, da će SAD „preispitati“ održivost JCPOA kao instrumenta američke politike uoči isteka klauzula. Ukratko, JCPOA je bio jednostavno rezerva, osmišljena da kupi vreme SAD-a da pronađu način da ubede Iran da odustane od same stvari koju je taj sporazum predviđao: svog programa obogaćivanja uranijuma.
