U Beogradu ima više hiljada beskućnika, a u prihvatilištima samo nekoliko stotina mesta. Zimi još po neki dodatni krevet u hodniku. S vremena na vreme se najavljuje da će se kapaciteti proširiti. Decenije su prošle, ali ništa se nije promenilo. Stanari mnogih zgrada prijavljuju da im u ulazu i dalje spavaju beskućnici, piše RTS.
„Snalazim se kako znam. Imao sam dve godine do penzije i povredio sam obe noge. Kada se probudim ujutru, već razmišljam gde ću sutra“, navodi jedan od beskućnika koji nije želeo pred kameru.
Stanar zgrade u čijoj neposrednoj blizini borave beskućnici kaže da su najveći problem nehigijenski uslovi.
„Smatram da je najveći problem što su tu pored škola, dečji park i igralište, i tu se šire fekalije i smeće“, kaže on.
Prvi put su 2011. popisani i beskućnici. Bilo ih je 18.000, od toga najugroženijih, na ulicama – 500. Najviše u Beogradu. Prosečna starost 40 godina.
Na pitanja koliko sada ima beskućnika na beogradskim ulicama, koliko ih je u Prihvatilištu u Kumodraškoj i koliko njih nema lična dokumenta, iz Grada nam nisu odgovorili. Prethodnih godina nadležni su napominjali da ni sami beskućnici ne traže pomoć na koju imaju pravo.
„To su podaci iz popisa 2011, ali procenjuje se da je taj broj mnogo veći, jer su oni popisivani posredno, dakle, nisu direktno nego su evidentirani samo oni koji su zatražili smeštaj socijalne zaštite ili u prihvatilištu“, navodi Marko Vasiljević iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava.
Teška porodična situacija, nemanje posla i zdravstveni problemi najčešći su razlozi za život na ulici. Mnogi nemaju lična dokumenta, pa su tako nevidljivi za nadležne institucije.
„Kada ne možete da prijavite prebivalište, ne možete da imate ličnu kartu, onda ne možete ni da pristupite uslugama socijalne zaštite, da li je pomoć, obrok u narodnim kuhinjama ili čak i smeštaj u prihvatilištima“, objašnjava Vasiljević.
Bez krova nad glavom, a na ulici ih zaobilazimo. Dovoljno im je ćebe i mogu da spavaju u parku, ispred zgrade, a kada je hladno u napuštenoj šupi, baraci ili u podrumu. U Prihvatilištima mogu da borave najduže šest meseci, ali to je samo privremeno rešenje za njih.
„Mi smo se obraćali službama, pre svega smo se obratili komunalnoj policiji. Oni su rekli mogu samo da izađu da napišu kaznu ali to je besmisleno, neće se tako rešiti problem“, navodi jedan od anketiranih građana.
U gradu ima više hiljada beskućnika, a u prihvatilištima samo nekoliko stotina mesta. S vremena na vreme se najavljuje da će se kapaciteti proširiti. Decenije su prošle, ali ništa se nije promenilo. Nešto više od 100 mesta. Zimi još po neki dodatni krevet u hodniku.
U oktobru nas očekuje novi popis stanovništva, a samim tim, valjda i odgovor na pitanje koliko je beskućnika na ulicama. Hoće li, kada postanu statistički vidljivi, to promeniti odnos nadležnih institucija ili građana prema njima?
