Nedavni niz neidentifikovanih dronova u SAD, uključujući i neke u blizini osetljivih lokacija kao što su aerodromi i vojne instalacije, izazvao je značajnu zabrinutost javnosti.
Nešto od ovog nedavnog povećanja aktivnosti može biti povezano sa promenom u propisima američke Federalne uprave za vazduhoplovstvo iz septembra 2023. koji sada dozvoljavaju operaterima dronova da lete noću. Ali većina viđenja su verovatno avioni ili helikopteri, a ne dronovi.
Nemogućnost vlade SAD da definitivno identifikuje letelicu u nedavnim incidentima, međutim, navela je neke ljude da se pitaju, zašto ne mogu?
Ja sam inženjer koji proučava odbrambene sisteme. Radiofrekventne senzore vidim kao obećavajući pristup otkrivanju, praćenju i identifikaciji dronova, ne samo zato što su detektori dronova zasnovani na tehnologiji već dostupni. Ali takođe vidim izazove za korišćenje detektora za sveobuhvatno uočavanje dronova koji lete iznad američkih zajednica.
Operateri komuniciraju sa bespilotnim letelicama iz daljine koristeći radio-frekventne signale. Radio frekvencijski signali se široko koriste u svakodnevnom životu kao što su otvarači garažnih vrata, privezci za ključeve od automobila i, naravno, radio aparati. Pošto se radio spektar koristi u toliko različitih namena, pažljivo ga reguliše Federalna komisija za komunikacije.
Komunikacije dronom su dozvoljene samo u uskim opsezima oko određenih frekvencija, kao što je 5 gigaherca. Svaka marka i model drona koristi jedinstvene komunikacione protokole kodirane u radio frekvencijskim signalima za tumačenje instrukcija od operatera i za slanje podataka nazad. Na ovaj način, pilot drona može uputiti dron da izvrši manevar leta, a dron može da obavesti pilota gde se nalazi i kojom brzinom leti.
Senzori radio frekvencije mogu da slušaju dobro poznate frekvencije dronova kako bi otkrili komunikacione protokole koji su specifični za svaki određeni model dronova. U izvesnom smislu, ovi radio-frekventni signali predstavljaju jedinstveni otisak prsta svake vrste dronova.
U najboljem slučaju, vlasti mogu koristiti signale radio frekvencije da odrede lokaciju, domet, brzinu i pravac leta drona. Ovi radiofrekventni uređaji se nazivaju pasivni senzori jer jednostavno osluškuju i primaju signale bez preduzimanja aktivnih koraka. Tipično ograničenje dometa za otkrivanje signala je oko 3 milje (4,8 kilometara) od izvora.
Ovi senzori ne predstavljaju naprednu tehnologiju i lako su dostupni. Pa, zašto ih vlasti nisu koristile šire?
Dok je praćenje radio frekvencijskih signala obećavajući pristup otkrivanju i identifikaciji dronova, postoji nekoliko izazova za to.
Prvo, moguće je samo da senzor dobije detaljne informacije o dronovima za koje senzor poznaje komunikacione protokole. Dobijanje senzora koji mogu da otkriju širok spektar dronova zahtevaće koordinaciju između svih proizvođača dronova i nekog centralnog entiteta za registraciju.
U nedostatku informacija koje bi omogućile dekodiranje radio frekvencijskih signala, sve što se može zaključiti o dronu je gruba ideja o njegovoj lokaciji i pravcu. Ova situacija se može poboljšati postavljanjem više senzora i koordinacijom njihovih informacija.
Drugo, pristup detekcije najbolje funkcioniše u „tihim“ radio frekvencijama gde nema zgrada, mašina ili ljudi. Nije lako sa sigurnošću pripisati jedinstveni izvor radio frekvencijskog signala u urbanim sredinama i drugim pretrpanim sredinama. Radio-frekvencijski signali se odbijaju od svih čvrstih površina, što otežava utvrđivanje odakle dolazi originalni signal. Opet, upotreba više senzora oko određene lokacije i pažljivo postavljanje tih senzora mogu pomoći u ublažavanju ovog problema.
Treće, veliki deo zabrinutosti zbog nemogućnosti otkrivanja i identifikacije dronova je da njima mogu upravljati kriminalci ili teroristi. Ako operateri dronova sa zlonamernim namerama znaju da se područje ciljano za operaciju dronova nadgleda senzorima radio frekvencije, mogu razviti efikasne protivmere. Na primer, mogu da koriste frekvencije signala koje su izvan parametara regulisanih FCC-om i komunikacione protokole koji nisu registrovani. Još efikasnija protivmera je da se unapred programira putanja leta drona kako bi se u potpunosti izbegla upotreba bilo kakve radio frekvencijske komunikacije između operatera i drona.
Konačno, široko rasprostranjena primena radio-frekventnih senzora za praćenje dronova bila bi logistički komplikovana i finansijski skupa. Verovatno postoji na hiljade lokacija samo u SAD koje bi mogle zahtevati zaštitu od neprijateljskih napada dronovima. Troškovi postavljanja potpuno efikasnog sistema za detekciju dronova bili bi značajni.
Postoje i drugi načini otkrivanja dronova, uključujući radarske sisteme i mreže akustičnih senzora, koji osluškuju jedinstvene zvukove koje dronovi stvaraju. Ali radarski sistemi su relativno skupi, a akustična detekcija dronova je nova tehnologija.
Gotovo je bilo zagarantovano da će se u nekom trenutku pojaviti problem neidentifikovanih dronova. Ljudi sve više koriste dronove u regionima vazdušnog prostora koji su ranije bili veoma retko naseljeni.
Možda je nedavna zabrinutost zbog viđenja dronova poziv za buđenje. Vazdušni prostor će u narednim godinama postati mnogo zagušeniji jer sve više potrošača kupuje bespilotne letelice, bespilotne letelice se koriste u više komercijalne svrhe, a vazdušni taksiji ulaze u upotrebu. Tehnologije za otkrivanje bespilotnih letelica mogu da urade samo toliko, a moglo bi da postane neophodno da FAA pooštri regulaciju nacionalnog vazdušnog prostora tako što će, na primer, zahtevati od operatera dronova da dostave detaljne planove leta.
U međuvremenu, nemojte prebrzo pretpostaviti da su ta svetla koja trepću koja vidite na noćnom nebu dronovi.
