Lakše je nego ikad pregledati mape bilo kog mesta na koje biste želeli da idete — automobilom, to jest. Peške je druga stvar. Većina gradova i mesta u SAD nema mape trotoara, a pešaci su obično prepušteni sami sebi: Možete li pešačiti od svog hotela do restorana na drugoj strani autoputa? Postoji li prečica od centra grada do sportske arene? I kako uopšte doći do te autobuske stanice?
Sada su istraživači sa MIT-a, zajedno sa kolegama sa više drugih univerziteta, razvili alatku otvorenog koda koja koristi slike iz vazduha i prepoznavanje slika za kreiranje kompletnih mapa trotoara i pešačkih prelaza. Alat može pomoći planerima, kreatorima politike i urbanistima koji žele da prošire pešačku infrastrukturu.
„U oblasti urbanog planiranja i urbane politike, ovo je ogroman jaz“, kaže Andres Sevtsuk, vanredni profesor na MIT-u i koautor novog rada koji detaljno opisuje mogućnosti alata. „Većina američkih gradskih vlasti zna vrlo malo o svojim mrežama trotoara. Nema podataka o tome. Privatni sektor nije preuzeo zadatak da ih mapira. Činilo se da je to zaista važna tehnologija za razvoj, posebno u otvorenom kodu. način koji mogu da koriste druga mesta.“
Alat, nazvan TILE2NET, razvijen je korišćenjem nekoliko američkih oblasti kao početnih izvora podataka, ali se može poboljšati i prilagoditi za upotrebu bilo gde.
„Mislili smo da nam je potrebna metoda koja može da se skalabile i koristi u različitim gradovima“, kaže Mariam Hosseini, postdoktor u laboratoriji MIT-ovog Citi Form Lab-a na Odeljenju za urbanističke studije i planiranje (DUSP), čije se istraživanje u velikoj meri fokusiralo na razvoj alat.
Rad, „Mapiranje šetnje: skalabilni pristup računarskom vidu za generisanje skupova podataka mreže trotoara iz vazdušnih snimaka,“ pojavljuje se na mreži u časopisu Computers, Environment and Urban Sistems.
Značajno istraživanje za projekat sprovedeno je na NIU kada je Hoseini bio tamo student, radeći sa Silvom kao ko-savetnik.
Postoji više načina da pokušate da mapirate trotoare i druge pešačke staze u gradovima i naseljima. Planeri bi mogli da naprave mape ručno, što je tačno, ali oduzima mnogo vremena; ili bi mogli da koriste puteve i prave pretpostavke o obimu trotoara, što bi umanjilo preciznost; ili bi mogli da pokušaju da prate pešake, što bi verovatno bilo ograničeno u prikazivanju punog dometa mreža za pešačenje.
Umesto toga, istraživački tim je koristio kompjuterizovane tehnike prepoznavanja slika da bi napravio alat koji će vizuelno prepoznati trotoare, pešačke puteve i pešačke staze. Da bi to uradili, istraživači su prvo koristili 20.000 snimaka iz vazduha iz Bostona, Kembridža, Njujorka i Vašingtona – mesta gde su već postojale sveobuhvatne mape pešaka. Obučavajući model za prepoznavanje slika na tako jasno definisanim objektima i koristeći delove tih gradova kao početnu tačku, mogli su da vide koliko će TILE2NET funkcionisati na drugim mestima u tim gradovima.
Na kraju, alat je dobro funkcionisao, prepoznavši 90% ili više svih trotoara i pešačkih prelaza u Bostonu i Kembridžu, na primer. Nakon što je vizuelno obučen u tim gradovima, alat se može primeniti na druge oblasti metroa; ljudi na drugim mestima sada takođe mogu da priključe svoje snimke iz vazduha u TILE2NET.
„Želeli smo da olakšamo gradovima u različitim delovima sveta da urade takvu stvar bez potrebe za teškim obučavanjem [alatka]“, kaže Hoseini. „Saradnjom ćemo ga činiti sve boljim i boljim, nadamo se, kako budemo napredovali.
Potreba za ovakvim alatom je ogromna, naglašava Sevtsuk, čije se istraživanje usredsređuje na pešačko i nemotorizovano kretanje u gradovima i koji je u svojoj karijeri razvio više vrsta alata za mapiranje pešaka. Većina gradova ima divlje nepotpune mreže trotoara i staza za pešake, primećuje on. Pa ipak, teško je efikasno proširiti te mreže bez njihovog mapiranja.
„Zamislite da imamo iste rupe u automobilskim mrežama koje pešaci imaju u svojim mrežama“, kaže Sevcuk. „Vozili biste do raskrsnice i onda se put samo završava. Ili ne možete da skrenete desno jer nema puta. To je ono protiv čega se [pešaci] stalno susreću, a mi ne shvatamo koliko je važan kontinuitet za [pešačke] mreže“.
U još široj slici, primećuje Sevtsuk, nastavak klimatskih promena znači da će gradovi, između ostalih mera, morati da prošire svoju infrastrukturu za pešake i bicikliste; transport ostaje ogroman izvor emisije ugljen-dioksida.
„Kada gradovi govore o smanjenju emisije ugljenika, ne postoji drugi način da se napravi veliki problem osim da se pozabavimo transportom“, kaže Sevtsuk. „Ceo svet urbanih podataka o javnom prevozu i pešacima i biciklima zaista je daleko iza [podataka o vozilima] u kvalitetu. Analiza kako gradovi mogu da rade bez automobila zahteva ovu vrstu podataka.“
Sa vedrije strane, sugeriše Sevcuk, dodavanje pešačke i biciklističke infrastrukture „radi se agresivnije nego u mnogo decenija u prošlosti. U 20. veku je bilo obrnuto, oduzimali smo trotoare da bismo napravili prostor za puteve za vozila . Sada vidimo suprotan trend. Da bismo najbolje iskoristili pešačku infrastrukturu, važno je da gradovi imaju mrežne podatke o tome. Sada zaista možete reći kako neko može da stigne do autobuske stanice.“
