Globalna trka u izgradnji moćnih kompjuterskih čipova koji su neophodni za sledeću generaciju alata veštačke inteligencije (AI) mogla bi da ima veliki uticaj na globalnu politiku i bezbednost.
SAD trenutno vode trku u dizajnu ovih čipova, takođe poznatih kao poluprovodnici. Ali većina proizvodnje se odvija na Tajvanu. Debatu je podstakao poziv Sema Altmana, izvršnog direktora ChatGPT-ovog programera OpenAI, za globalnu investiciju od 5 do 7 biliona dolara za proizvodnju moćnijih čipova za sledeću generaciju AI platformi.
Količina novca koju je Altman tražio je više nego što je industrija čipova ukupno potrošila od svog početka. Bez obzira na činjenice o tim brojevima, ukupne projekcije za tržište veštačke inteligencije su neverovatne. Kompanija za analizu podataka GlobalData predviđa da će tržište vredeti 909 milijardi dolara do 2030. godine.
Nije iznenađujuće da su u protekle dve godine SAD, Kina, Japan i nekoliko evropskih zemalja povećale svoja budžetska izdvajanja i uvele mere da obezbede ili zadrže udeo u industriji čipova za sebe. Kina brzo sustiže korak i subvencioniše čipove, uključujući i one nove generacije za veštačku inteligenciju, stotinama milijardi tokom sledeće decenije kako bi izgradila proizvodni lanac snabdevanja.
Čini se da su subvencije poželjna strategija i za Nemačku. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva objavila je svoje planove da uloži 100 miliona funti za podršku regulatorima i univerzitetima u rešavanju izazova u vezi sa veštačkom inteligencijom.
Ekonomski istoričar Kris Miler, autor knjige Chip Var, govorio je o tome kako su moćni čipovi postali „strateška roba“ na globalnoj geopolitičkoj sceni.
Uprkos naporima nekoliko zemalja da investiraju u budućnost čipova, trenutno postoji nedostatak tipova koji su trenutno potrebni za AI sisteme. Miler je nedavno objasnio da 90% čipova koji se koriste za obuku ili poboljšanje sistema veštačke inteligencije proizvodi samo jedna kompanija.
Ta kompanija je Taivan Semiconductor Manufacturing Compani (TSMC). Dominacija Tajvana u industriji proizvodnje čipova je primetna jer je ostrvo takođe fokus tenzija između Kine i SAD.
Tajvan je, uglavnom, nezavisan od sredine 20. veka. Međutim, Peking veruje da bi trebalo da se ponovo ujedini sa ostatkom Kine, a američko zakonodavstvo zahteva od Vašingtona da pomogne u odbrani Tajvana ako bude napadnut. Šta bi se desilo sa industrijom čipova po takvom scenariju nije jasno, ali je očigledno fokus globalne zabrinutosti.
Poremećaj lanaca snabdevanja u proizvodnji čipova ima potencijal da zaustavi čitave industrije. Pristup sirovinama, kao što su retki zemni metali, koji se koriste u kompjuterskim čipovima, takođe se pokazao kao važno usko grlo. Na primer, Kina kontroliše 60% proizvodnje metalnog galijuma i 80% svetske proizvodnje germanijuma. Ovo su oboje kritični sirovi proizvodi koji se koriste u proizvodnji čipova.
A postoje i druga, manje poznata uska grla. Proces koji se zove ekstremna ultraljubičasta (EUV) litografija je od vitalnog značaja za mogućnost da se kompjuterski čipovi i dalje čine manjim i manjim — i samim tim moćnijim. Jedna kompanija u Holandiji, ASML, jedini je proizvođač EUV sistema za proizvodnju čipova.
Međutim, fabrike čipova se ponovo sve više grade van Azije — nešto što ima potencijal da smanji preterano oslanjanje na nekoliko lanaca snabdevanja. Fabrike u SAD se subvencionišu u iznosu od 43 milijarde dolara, au Evropi 53 milijarde dolara.
Na primer, tajvanski proizvođač poluprovodnika TSMC planira da izgradi objekat vredan više milijardi dolara u Arizoni. Kada se otvori, ta fabrika neće proizvoditi najnaprednije čipove koje je trenutno moguće napraviti, od kojih mnoge još uvek proizvodi Tajvan.
Premeštanje proizvodnje čipova van Tajvana moglo bi da smanji rizik za globalno snabdevanje u slučaju da proizvodnja bude na neki način poremećena. Ali ovaj proces može potrajati godinama da bi imao značajan uticaj. Možda nije iznenađujuće što je ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija po prvi put otvorila poglavlje posvećeno tehnologiji kao globalnom bezbednosnom pitanju, uz diskusiju o ulozi kompjuterskih čipova.
Naravno, potražnja za čipovima za podsticanje rasta veštačke inteligencije nije jedini način na koji će veštačka inteligencija imati veliki uticaj na geopolitiku i globalnu bezbednost. Rast dezinformacija i dezinformacija na mreži transformisao je politiku poslednjih godina naduvavajući predrasude na obe strane debata.
Videli smo to tokom kampanje za Bregzit, tokom američkih predsedničkih izbora i, nedavno, tokom sukoba u Gazi. AI bi mogao biti vrhunski pojačivač dezinformacija. Uzmimo, na primer, deepfakes — video zapise, audio ili slike javnih ličnosti kojima manipuliše veštačka inteligencija. Ovo bi lako moglo prevariti ljude da pomisle da je glavni politički kandidat rekao nešto što oni nisu.
Kao znak sve veće važnosti ove tehnologije, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2024. godine, 20 najvećih svetskih tehnoloških kompanija pokrenulo je nešto što se zove „Tehnički sporazum“. U njemu su se obavezali da će sarađivati na stvaranju alata za uočavanje, etiketiranje i razotkrivanje deepfakesa.
Ali da li bi takva važna pitanja trebalo prepustiti tehnološkim kompanijama policiji? Mehanizmi kao što su Zakon o digitalnim uslugama EU, zakon o bezbednosti na mreži u Velikoj Britaniji, kao i okviri za regulisanje same veštačke inteligencije, trebalo bi da pomognu. Ali ostaje da se vidi kakav uticaj oni mogu imati na to pitanje.
Pitanja koja postavlja industrija čipova i rastuća potražnja izazvana rastom veštačke inteligencije samo su jedan od načina na koji AI pokreće promene na globalnoj sceni. Ali ona ostaje od vitalnog značaja. Nacionalni lideri i vlasti ne smeju da potcene uticaj veštačke inteligencije. Njegov potencijal da redefiniše geopolitiku i globalnu bezbednost mogao bi da prevaziđe našu sposobnost da predvidimo i planiramo promene.
