Krute strukture jezika za koje smo se nekada sa sigurnošću držali pucaju. Uzmite pol, nacionalnost ili religiju: ovi koncepti više ne sjede udobno u krutim jezičkim kutijama prošlog vijeka. Istovremeno, uspon veštačke inteligencije nameće nam potrebu da razumemo kako se reči odnose na značenje i rasuđivanje.
Globalna grupa filozofa, matematičara i kompjuterskih naučnika došla je do novog razumevanja logike koje se bavi ovim problemima, nazvanog „inferencijalizam“.
Jedna standardna intuicija logike, koja datira barem od Aristotela, je da logička posledica treba da postoji na osnovu sadržaja uključenih propozicija, a ne samo na osnovu toga što je „tačna“ ili „netačna“. Nedavno je švedski logičar Dag Pravic primetio da, što je možda iznenađujuće, tradicionalni tretman logike u potpunosti ne uspeva da uhvati ovu intuiciju.
Moderna disciplina logike, čvrsta okosnica nauke, inženjerstva i tehnologije, ima fundamentalni problem. Tokom poslednja dva milenijuma, filozofska i matematička osnova logike je stav da značenje proizilazi iz onoga na šta se reči odnose. Pretpostavlja postojanje apstraktnih kategorija objekata koji lebde po univerzumu, kao što su koncept „lisice“ ili „ženke“ i definiše pojam „istine“ u smislu činjenica o ovim kategorijama.
Na primer, uzmite u obzir izjavu „Tammi je lisica“. Šta to znači? Tradicionalni odgovor je da postoji kategorija stvorenja koja se zovu „lisice“ i da se ime „Tammi“ odnosi na jedno od njih. Propozicija je tačna samo u slučaju da je „Tammi“ zaista u kategoriji „viken“. Ako ona nije lisica, ali se identifikuje kao lisica, izjava bi bila lažna prema standardnoj logici.
Logička posledica se stoga dobija isključivo činjenicama istine, a ne procesom rasuđivanja. Shodno tome, ne može da napravi razliku između, recimo, jednačina 4=4 i 4=((2 k 5 2 ) -10)/10 jednostavno zato što su obe tačne, ali većina nas bi primetila razliku.
Ako naša teorija logike ne može da se nosi sa ovim, kakva je nada da AI naučimo rafiniranijem, suptilnijem razmišljanju? Kakvu nadu imamo da shvatimo šta je ispravno, a šta pogrešno u doba postistine?
Naša nova logika bolje predstavlja savremeni govor. Koreni toga mogu se pratiti u radikalnoj filozofiji ekscentričnog austrijskog filozofa Ludviga Vitgenštajna, koji je u svojoj knjizi, Filozofska istraživanja iz 1953. godine, napisao sledeće:
„Za veliku klasu slučajeva upotrebe reči ‘značenje’ – mada ne za sve – ova reč se može objasniti na ovaj način: značenje reči je njena upotreba u jeziku.
Ovaj pojam znači više o kontekstu i funkciji. Tokom 1990-ih, američki filozof Robert Brandom je rafinirao „upotrebu“ u značenju „inferencijalno ponašanje“, postavljajući temelje za inferencijalizam.
Pretpostavimo da nas prijatelj, ili radoznalo dete, pita šta znači reći „Tammi je lisica“. Kako biste im odgovorili? Verovatno ne govoreći o kategorijama objekata. Verovatnije bismo rekli da to znači: „Tami je ženka lisice“.
Tačnije, objasnili bismo da po tome što je Tammi lisica možemo zaključiti da je žensko i da je lisica. Nasuprot tome, kada bismo znali obe te činjenice o njoj, onda bismo zaista mogli tvrditi da je ona lisica. Ovo je inferencijalistički prikaz značenja; umesto da pretpostavljamo apstraktne kategorije objekata koji lebde po univerzumu, shvatamo da je razumevanje dato bogatom mrežom odnosa između elemenata našeg jezika.
Razmislite o kontroverznim temama danas, poput onih oko pola. Zaobilazimo ta metafizička pitanja koja blokiraju konstruktivni diskurs, kao što je o tome da li su kategorije „muško“ ili „žensko“ stvarne u nekom smislu. Takva pitanja nemaju smisla u novoj logici jer mnogi ljudi ne veruju da je „žensko“ nužno jedna kategorija sa jednim pravim značenjem.
Kao inferencijalista, s obzirom na tvrdnju kao što je „Tammi je žensko“, neko bi se samo zapitao šta se može zaključiti iz te izjave: jedna osoba može izvući zaključke o Taminim biološkim karakteristikama, druga o njenom psihološkom sastavu, dok bi treća mogla uzeti u obzir potpuno drugačiji aspekt njenog identiteta.
Dakle, inferencijalizam je intrigantan okvir, ali šta znači primeniti ga u praksi? Na predavanju u Stokholmu 1980-ih, nemački logičar Peter Šreder-Hajster krstio je polje, zasnovano na inferencijalizmu, nazvano „semantika teorije dokaza“.
Ukratko, dokazno-teorijska semantika je konkretan inferencijalizam. Ovo je značajno napredovalo u poslednjih nekoliko godina. Iako rezultati ostaju tehnički, oni revolucionišu naše razumevanje logike i predstavljaju veliki napredak u našem razumevanju ljudskog i mašinskog rasuđivanja i diskursa.
Veliki jezički modeli (LLM), na primer, rade tako što pogađaju sledeću reč u rečenici. Njihova nagađanja su zasnovana samo na uobičajenim obrascima govora i dugim programom obuke koji se sastoji od pokušaja i grešaka sa nagradama. Shodno tome, oni „haluciniraju“, što znači da grade rečenice koje su formirane logičkim besmislicama.
Koristeći inferencijalizam, možda ćemo moći da im damo izvesno razumevanje reči koje koriste. Na primer, LLM može halucinirati istorijsku činjenicu: „Versajski sporazum je potpisan 1945. između Nemačke i Francuske posle Drugog svetskog rata“ jer zvuči razumno. Ali, naoružan inferencijalnim razumevanjem, mogao je da shvati da je „Versajski sporazum“ bio posle Prvog svetskog rata i 1918, a ne Drugog svetskog rata i 1945.
Ovo bi takođe moglo biti od koristi kada je u pitanju kritičko razmišljanje i politika. Ako imamo odgovarajuće razumevanje logičke posledice, možda ćemo moći automatski da označimo i katalogiziramo besmislice u novinama i debatama. Na primer, političar može da izjavi: „Plan mog protivnika je užasan jer su oni u prošlosti donosili loše odluke.
Sistem opremljen pravilnim razumevanjem logičkih posledica mogao bi da označi da iako je možda tačno da je protivnik imao istoriju loših odluka, nije dato nikakvo opravdanje za ono što nije u redu sa njihovim trenutnim planom.
Uklanjanjem „istinitog“ i „lažnog“ sa njihovih pijedestala otvaramo put za razlučivanje u dijalogu. Na osnovu ovih dešavanja možemo tvrditi da je argument — bilo u uzavreloj areni političke debate, tokom žestokog neslaganja sa prijateljima ili u svetu naučnog diskursa — logički validan.
