Pozdravite jonokalorično hlađenje: novi način za snižavanje količine žive koji ima potencijal da zameni postojeće metode nečim što je sigurnije i zdravije za planetu.
Tipični sistemi za hlađenje prenose toplotu iz prostora preko gasa koji se hladi dok se širi na nekoj udaljenosti. Koliko god da je ovaj proces efikasan, neki od izabranih gasova koje koristimo su takođe posebno nepovoljni za životnu sredinu.
Međutim, postoji više od jednog načina na koji se supstanca može prisiliti da apsorbuje i odbacuje toplotnu energiju.
Nova metoda koju su razvili istraživači iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli i Univerziteta Kalifornije, Berkli, u SAD, koristi prednost načina na koji se energija skladišti ili oslobađa kada materijal promeni fazu, kao kada se čvrsti led pretvara u tečnu vodu, za primer.
Podignite temperaturu na bloku leda, on će se istopiti. Ono što možda ne vidimo tako lako je da otapanje apsorbuje toplotu iz okoline, efikasno je hladeći.
Jedan od načina da se led topi bez potrebe za pojačavanjem toplote je dodavanje nekoliko naelektrisanih čestica ili jona. Posipanje soli na puteve kako bi se sprečilo stvaranje leda je uobičajen primer ovoga na delu. Jonokalorični ciklus takođe koristi so da promeni fazu tečnosti i ohladi njenu okolinu.
„Pejzaž rashladnih sredstava je nerešen problem“, kaže mašinski inženjer Drev Lillei, iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli u Kaliforniji. „Niko nije uspešno razvio alternativno rešenje koje čini stvari hladnim, efikasno radi, bezbedno je i ne šteti okolini.
„Smatramo da jonokalorični ciklus ima potencijal da ispuni sve te ciljeve ako se realizuje na odgovarajući način.“
Istraživači su modelirali teoriju jonokaloričnog ciklusa kako bi pokazali kako bi ona potencijalno mogla da se takmiči sa, ili čak poboljša, efikasnost rashladnih sredstava koja se danas koriste. Struja koja prolazi kroz sistem bi pomerila jone u njemu, pomerajući tačku topljenja materijala da bi promenila temperaturu.
Tim je takođe vodio eksperimente koristeći so napravljenu od joda i natrijuma, da bi se topio etilen karbonat. Ovaj uobičajeni organski rastvarač se takođe koristi u litijum-jonskim baterijama, a proizvodi se korišćenjem ugljen-dioksida kao ulaza. To bi moglo učiniti sistem ne samo GVP [potencijal globalnog zagrevanja] nulom, već GVP negativnim.
Temperaturni pomak od 25 stepeni Celzijusa (45 stepeni Farenhajta) je izmeren primenom manje od jednog volta naelektrisanja u eksperimentu, rezultat koji premašuje ono što su druge kalorične tehnologije uspele da postignu do sada.
„Postoje tri stvari koje pokušavamo da izbalansiramo: GVP rashladnog sredstva, energetska efikasnost i cenu same opreme“, kaže mašinski inženjer Ravi Prašer, iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli.
„Od prvog pokušaja, naši podaci izgledaju veoma obećavajuće o sva tri ova aspekta.
Sistemi kompresije pare koji se trenutno koriste u rashladnim procesima oslanjaju se na gasove koji imaju visok GVP, kao što su različiti fluorougljenici (HFC). Zemlje koje su potpisale Kigalijski amandman obavezale su se da će smanjiti proizvodnju i potrošnju HFC-a za najmanje 80 procenata u narednih 25 godina – a jonokalorično hlađenje bi moglo da igra veliku ulogu u tome.
Sada, istraživači treba da izvuku tehnologiju iz laboratorije u praktične sisteme koji se mogu komercijalno koristiti i koji se povećavaju bez ikakvih problema. Na kraju, ovi sistemi bi se mogli koristiti i za grejanje i za hlađenje.
„Imamo ovaj potpuno novi termodinamički ciklus i okvir koji spaja elemente iz različitih oblasti, i pokazali smo da može da funkcioniše“, kaže Prašer.
„Sada je vreme za eksperimentisanje da se testiraju različite kombinacije materijala i tehnika kako bi se odgovorilo na inženjerske izazove.“
