Koristeći NASA-in prvi dvosmerni laserski relejni sistem od kraja do kraja, slike i video snimci dragih ljubimaca leteli su kroz svemir preko laserskih komunikacionih veza brzinom od 1,2 gigabita u sekundi — brže od većine brzina kućnog interneta.
NASA-ini astronauti Rendi Bresnik, Kristina Koh i Kjel Lindgren, zajedno sa drugim zaposlenima u agenciji, poslali su fotografije i video zapise svojih ljubimaca kako bi krenuli na put do i sa Međunarodne svemirske stanice.
Prenosi su omogućili NASA-inom programu SCaN (Space Communications and Navigation) da pokaže snagu laserske komunikacije dok istovremeno testira novu tehniku umrežavanja.
„Kampanja sa slikama kućnih ljubimaca bila je nagrađivana na više frontova za timove ILLUMA-T, LCRD i HDTN“, rekao je Kevin Kogins, zamenik saradnika administratora i menadžer programa SCaN u sedištu NASA-e u Vašingtonu. „Ne samo da su pokazali kako ove tehnologije mogu igrati ključnu ulogu u omogućavanju budućih NASA-inih naučnih i istraživačkih misija, već su timovima pružile i zabavnu priliku da ‘zamisle’ svoje ljubimce kako pomažu u ovoj inovativnoj demonstraciji.
Ova demonstracija je inspirisana „Taters the Cat“—narandžastom mačkom čiji je video prenet 19 miliona milja preko laserskih veza do DSOC-a (Deep Space Optical Communications) u misiji Psiha. LCRD, DSOC i ILLUMA-T su tri NASA-ine tekuće demonstracije laserskih komunikacija koje dokazuju održivost tehnologije.
Slike i video snimci su počeli na računaru u operativnom centru misije u Las Krusesu u Novom Meksiku. Odatle je NASA usmerila podatke na optičke zemaljske stanice u Kaliforniji i na Havajima. Timovi su modulirali podatke na infracrvene svetlosne signale ili lasere i poslali signale NASA-inom LCRD (demonstracija laserskih komunikacija) koji se nalazi 22.000 milja iznad Zemlje u geosinhronoj orbiti. LCRD je zatim preneo podatke na ILLUMA-T (Integrisani LCRD korisnički modem i terminal za pojačalo u niskoj orbiti), korisni teret koji je trenutno postavljen na spoljašnjoj strani svemirske stanice.
Od početka istraživanja svemira, NASA misije su se oslanjale na radio-frekvencijsku komunikaciju za slanje podataka u i iz svemira. Laserske komunikacije, poznate i kao optičke komunikacije, koriste infracrveno svetlo umesto radio talasa za slanje i primanje informacija.
Dok i infracrveni i radio putuju brzinom svetlosti, infracrveno svetlo može da prenese više podataka u jednoj vezi, što ga čini efikasnijim za prenos naučnih podataka. To je zbog manje talasne dužine infracrvene svetlosti, koja može da upakuje više informacija u signal nego radio komunikacija.
Ova demonstracija je takođe omogućila NASA-i da testira još jednu tehniku umrežavanja. Kada se podaci prenose hiljadama, pa čak i milionima milja u svemiru, kašnjenje i potencijal za prekid ili gubitak podataka su značajni. Da bi ovo prevazišla, NASA je razvila paket komunikacionih mrežnih protokola pod nazivom Delai/Disruption Tolerant Netvorking, ili DTN. Proces „spremi-i-prosledi“ koji koristi DTN omogućava da se podaci prosleđuju kako budu primljeni ili uskladišteni za budući prenos ako se signali poremete u prostoru.
Da bi omogućio DTN pri većim brzinama podataka, tim u NASA-inom Glenn istraživačkom centru u Klivlendu razvio je naprednu implementaciju, HDTN (High-Rate Delai Tolerant Netvorking). Ova mrežna tehnologija deluje kao brza putanja za kretanje podataka između svemirskih letelica i preko komunikacionih sistema, omogućavajući prenos podataka brzinom do četiri puta bržom od trenutne DTN tehnologije – omogućavajući laserskim komunikacionim sistemima velike brzine da iskoriste „store- and-forvard“ sposobnost DTN-a.
