Veštačka inteligencija je u poslednje vreme zauzela svet. Takođe zahteva mnoštvo računarskih sposobnosti za obavljanje skoro čudesnih stvari koje radi. Do sada je to „računanje“, kako je poznato u tehnološkoj industriji, bilo u potpunosti zasnovano na terenu. Ali postoji li ekonomski razlog da se to uradi u svemiru? Čini se da neki ljudi tako misle, jer raste interesovanje za svemirske centre podataka. Hajde da pogledamo zašto.
Svemirski data centri imaju nekoliko prednosti u odnosu na zemaljske. Prva i najočiglednija je skoro neograničena količina prostora u svemiru. Drugo, postoji mnogo potencijalnih opcija za nove tehnologije napajanja i hlađenja koje ne mogu postojati na Zemlji. Treće, korišćenje svemirskog data centra kao relejne tačke za informacije moglo bi da smanji kašnjenje u prenosu podataka između kontinenata. Hajde da pogledamo svaki redom.
Jedno od značajnih ograničenja za centre podataka je prostor — zahtevaju velike količine, a skup je u oblastima gde su najpotrebniji (tj. pored velikih centara stanovništva). Tehnološki giganti imaju ogromne budžete povezane sa nekretninama za centre podataka, a taj iznos će samo nastaviti da raste kako se njihovi računarski zahtevi povećavaju.
S druge strane, izgradnja modularnog centra podataka u svemiru, sa svakim lansiranjem koja dodaje dodatnu računarsku snagu, razuman je način da se hardverski resursi kompanije beskonačno prošire bez ograničenja fizičke lokacije.
Data centri bi takođe imali pristup novim tehnologijama za napajanje i hlađenje u svemiru. Mogli bi da koriste solarne panele direktno pričvršćene na njih kako bi iskoristili neograničenu zelenu energiju, a oni u dovoljno visokoj orbiti mogli bi se efikasno napajati sve vreme, bez obzira na vremenske uslove ili Zemljinu rotaciju. Sateliti za napajanje imaju sličnu ideju, a osnovna tehnologija je već tu; još uvek nije primenjen na ovaj slučaj upotrebe.
Mnogi centri podataka takođe koriste sisteme za hlađenje vodom. Dok je voda teška i skupa za lansiranje u orbitu, dosta asteroida ima dovoljno vode da snabde milione centara podataka sa svim potrebnim hlađenjem.
Nedavni rad istraživača iz Južne Afrike u časopisu Simetrija bavio se ovim procesom i pronašao nekoliko asteroida sa relativno bliskim putanjama koji bi mogli da snabdevaju orbitalne centre podataka sa dovoljno vode da traju vekove.
Centri podataka bazirani u svemiru takođe mogu omogućiti brz prenos između dve tačke na globusu bez slanja podataka preko komplikovane putanje od jednog kontinenta do drugog. Direktno povezivanje dva računara je lakše ako imaju liniju vida na istu relejnu tačku, kao što je centar podataka koji lebdi oko Zemlje.
Korišćenje tog data centra za prenošenje informacija između njih, slično onome što Starlink trenutno radi sa satelitskom internet tehnologijom, rešilo bi probleme kašnjenja između udaljenih lokacija.
Ali postoje i neke prepreke. Brzine prenosa podataka na satelitima nisu u skladu sa modernim zemaljskim tehnologijama, iako se to konstantno poboljšava svake godine zahvaljujući naporima kao što je Starlink. Dovođenje hardvera u orbitu predstavlja očigledan izazov i trošak. Međutim, ta traka bi mogla biti bolja niža sa stalnim razvojem Starship-a i njegovom jeftinom mogućnošću lansiranja.
Konačno, koordinacija između različitih vlada, posebno u vezi sa bežičnim propusnim opsegom, može biti nezgodna, ali bez te koordinacije, mogućnost razgovora preko granica je ozbiljno ograničena.
Nijedno od tih ograničenja nije nepremostivo; čini se da tehnolozi i investitori to shvataju. Kako je naš sopstveni Alan Bojl izvestio u martu, kompanija pod nazivom Lumen Orbit prikupila je 2,4 miliona dolara samo tri meseca nakon osnivanja kako bi dovela centre podataka u svemir.
Akiom Space, koji smo spomenuli u nekoliko članaka u poslednjih nekoliko godina, takođe je u partnerstvu sa Kepler Space-om i Skiloom-om u razvoju prvog funkcionalnog svemirskog centra podataka na svetu.
Sa ovim povećanim interesovanjem, čini se da je samo pitanje vremena kada će deo računarske snage koja omogućava AI i kompjutersku revoluciju ući u orbitu. Ali za sada ostaje pitanje: ko će to prvi uraditi?
