U današnjem svetu, telekomunikacije i globalna povezanost su svedoci porasta bez presedana, čineći interkulturalnu komunikaciju neizbežnom realnošću. Zabrinjavajući aspekt takve komunikacije je element kulturne i jezičke raznolikosti među ljudima. Međutim, postoji vrlo malo konsenzusa o tome da li je kulturna raznolikost zaista važna u interkulturalnoj komunikaciji ili jednostavno promoviše pogrešnu komunikaciju.
„U akademskoj literaturi, kulturi se obično pristupa u dihotomnom stavu, bilo kroz sočivo pogrešne komunikacije ili se smatra potpuno irelevantnom konstrukcijom kada je u pitanju istraživanje interkulturalnih komunikacija“, kaže Stefanie Aleka Stadler, profesor sa Fakulteta za književnost, Katedra za engleski jezik, Univerzitet Doshisha, Japan.
Takođe je član Fakulteta za jezike i kulture Univerziteta Islanda, Rejkjavik, Island. Dodajući dalje, ona kaže: „Iako je istina da kultura nije uvek relevantna, ona obično zauzima središnju temu u ležernim interakcijama“.
Istražujući dalje ovu temu, prof. Štadler, koji je posvećeni istraživač u oblasti lingvistike, sproveo je temeljno istraživanje odnosa između kulture i interkulturalnih neformalnih komunikacija. Njeni nalazi su objavljeni na internetu u Vorld Englishes 9. decembra 2024.
Razmišljajući o svojoj ličnoj motivaciji za studiju, prof. Stadler kaže: „Pošto sam nekoliko decenija živela u mnogim zemljama, iskusila sam izazove i mogućnosti interkulturalne komunikacije iz prve ruke. Želela sam da doprinesem boljem razumevanju kako kulturni konteksti oblikuju interakcije .“
Inspirisana ovom mišlju, njena studija ispituje preko tri sata snimljenih interakcija između učesnika iz 19 različitih zemalja istočne i jugoistočne Azije. Učesnici su aktivno istraživali kulturne razlike, o čemu svedoče sesije, koje su prvenstveno snimane na engleskom, njihovom zajedničkom lingua franca.
Većina učesnika često je pominjala teme kao što su jezičke prakse, izbor životnog stila i kulturne norme, koje su bile podstaknute radoznalošću i zajedničkim iskustvima koja su pomogla u negovanju veza.
Prof. Stadler je primetio da tokom profesionalnih razgovora ljudi često umanjuju svoj kulturni identitet kako bi osigurali fokus na važne zadatke. S druge strane, bilo je sasvim suprotno za neobavezne neformalne razgovore. U takvim neformalnim okruženjima, kultura je često bogat izvor za interakciju i razmenu ideja.
Glavni pokretač tokom takvih razgovora bila je radoznalost o kulturnoj raznolikosti; učesnici su često postavljali pitanja u vezi sa kulturnim aspektima jedni drugima. Još jedno važno zapažanje tokom studije bilo je da su učesnici često tražili solidarnost kroz humor, gde su zadirkivanje i šale o kulturnim ili jezičkim razlikama podsticali grupnu koheziju.
Studija takođe naglašava ulogu kulture u izgradnji identiteta. Učesnici su često opisivali svoje doprinose oko svog kulturnog i jezičkog porekla.
U većini razgovora, kulturni identitet se prirodno pojavio u diskusijama, čak i kada to nije eksplicitno podstaknuto. Ovo je razjasnilo da ove različitosti nisu služile samo za objašnjenje razlika, već su takođe pomogle u premošćivanju jaza kroz zajedničko razumevanje.
O budućim implikacijama njene studije, prof. Stadler kaže: „Verujem da bi ova studija mogla da pruži dragocene uvide za međunarodno poslovanje, gde bi razumevanje kulturne dinamike moglo da pomogne u poboljšanju komunikacije i saradnje u globalnom smislu“.
Štaviše, ovi nalazi takođe sadrže potencijal za reformisanje strategija za podsticanje inkluzivnosti i boljeg razumevanja dinamike komunikacije u različitim kulturnim okruženjima, što bi, zauzvrat, moglo da poboljša globalne komunikacijske prakse.
