Policajac čuje izveštaj očevidca o saobraćajnoj nesreći, lekar dijagnostikuje bolest na osnovu simptoma koje je pacijent naveo, ili prijatelj preporuči restoran. Sećanja drugih su izvor informacija za nas koji utiču na način na koji se ponašamo. Istraživači kognitivne i neuronauke sa Univerziteta Ben-Gurion u Negevu ispitali su kako ljudi procenjuju pouzdanost ovih sećanja i razliku između ljudskih i mašinskih sposobnosti.
Nalazi su nedavno objavljeni u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences.
Godine istraživanja pokazuju da su naša sećanja podložna zaboravu i izobličavanju. Sećanja ljudi nisu tačni opisi prošlosti, ali su sklona greškama, čak i nakon kratkih vremenskih perioda. Informacije iz ovih sećanja su značajne za nas jer se veliki deo našeg znanja o svetu oslanja na informacije iz sećanja drugih. Pa kako možemo bazirati informacije na memoriji koja nije uvek pouzdana?
Dr Talja Sadeh sa Odeljenja za kognitivne nauke i nauke o mozgu na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu odlučila je da ispita ovo pitanje i razume kako ljudi mogu da prepoznaju i provere da su sećanja drugih tačna.
„Mnogo znanja ljudi dolazi iz međusobnog deljenja epizodnih uspomena, znanja koje koristimo za donošenje odluka, formiranje mišljenja i tako dalje“, primetila je ona. „Moje istraživanje je ispitalo kako uspevamo da baziramo znanje, ponekad zaista važno znanje, na osnovu sećanja koja nisu uvek pouzdana, i da li nam mogu pomoći modeli obrade prirodnog jezika, poput onih koje svi poznajemo (npr. ChatGPT i drugi). identifikovati istinu sećanja?“
U tu svrhu sprovela je studiju koja je simulirala situacije iz stvarnog života u kojima se od osobe traži da proceni da li su sećanja koja je druga osoba ispričala istinita ili ne. Na primer: „Sećam se da je žena bila na zabavi jer sam se setio da je kasno stigla i da je nosila zaista lepu haljinu“ ili „Sećam se da se auto nije zaustavio na crveno jer sam primetio brzinu pre njega stigao do raskrsnice, dok je semafor promenio zeleno u žuto“.
Od učesnika je zatraženo da direktno procene da li misle da su sećanja istinita ili ne na osnovu takvih opisa. Zatim je od njih zatraženo da procene kvalitet sećanja drugog dajući kvantitativnu ocenu na pitanja kao što su koliko je pamćenje živo i detaljno i koliko je govornik zvučao samouvereno o tome.
Poređenje sa mašinskim učenikom je napravljeno na osnovu reči iz opisa memorije koje su najviše ukazivale na ispravno (ili netačno) pamćenje, među ljudima i modelom mašinskog učenja. Od 20 reči koje su najbolje ukazivale na ispravnost pamćenja, 14 su podelili čovek i mašina. Dakle, rezultati pokazuju da ljudi imaju sposobnost da direktno procene tuđa sećanja i utvrde da li su ona istinita ili lažna, i to čine na osnovu većine istih informacija kao jezički model (i kao i model).
Međutim, pouzdanost sećanja drugih se može predvideti još bolje (sa razmakom od 10%) ako – umesto da se oslanjamo na direktnu procenu pouzdanosti memorije – zamolimo ocenjivače da procene kvalitet pamćenja: koliko oni misle da je to povezuje se sa bogatim, živopisnim i detaljnim čulnim iskustvom i koliko samopouzdano zvuči deter memorije.
Dok se jezički model zasniva na izdvajanju statističkih pravila, odluke ljudi se oslanjaju na njihovu osetljivost na informacije koje ukazuju na kvalitet pamćenja. Ovo omogućava ljudima da procene sećanja drugih veoma dobro i možda čak i bolje od jezičkog modela koji je obučen da izvlači statistička pravila iz tekstova koji opisuju sećanja ljudi.
S obzirom na to da jezik koristimo da bismo podelili mentalna stanja, misli i uverenja, ovo doživotno učenje jezika nam služi kao alat za potvrđivanje sećanja i iskustava drugih. Ova studija je važan korak u dešifrovanju načina na koji ljudi misle o deljenju sećanja i njegovom značaju u stvaranju društvenog znanja.
„Ljudi imaju sposobnost da iskoriste prednosti svog društvenog bića da brzo uče od drugih. Veliki deo znanja ljudi potiče od činjenice da jedni sa drugima delimo iskustva iz stvarnog života i uspeli smo da pokažemo da mašina ne može ipak zauzmite naše mesto kada je u pitanju lično sećanje“, zaključuje dr Sadeh.
U istraživačku grupu su bili Avi Gamran sa Odeljenja za psihologiju i Lilach Lieberman sa Odeljenja za kognitivne nauke i nauke o mozgu na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, prof. Ian Dobbins sa Vašingtonskog univerziteta u Misuriju i prof. Michael Gilead sa Univerziteta u Tel Avivu.
