Bivši levičarski gerilac Gustavo Petro pobedio je u nedeljnom drugom krugu predsedničkih izbora u Kolumbiji, što je prvi put u istoriji da je nacija saveznica SAD glasala za levičarskog kandidata. Ovi izbori predstavljaju istorijsku promjenu za kolumbijski ekonomski model – ali možda čak i veću za strateške interese SAD u regionu.
Prema Petrovom sopstvenom iskazu, „stvarna promena dolazi. Tako je barem rekao u svom pobedničkom govoru. Obećao je da će okrenuti zemlju u zelenijem pravcu postepenom izbacivanjem nafte i uglja. Takođe planira da poveća penzije, uvede univerzalnu zdravstvenu zaštitu i učini univerzitetsko obrazovanje besplatnim – koje će se plaćati porezom na bogate.
Takođe je rekao da želi da koristi uvozne tarife da zaštiti lokalnu industriju i pregovara o trgovinskim sporazumima, što je uporni potez protiv neoliberalnog trgovinskog sistema zemlje. Generalno, čitava njegova platforma je direktno usmerena protiv neoliberalnog klijentelizma, pa čak i očiglednog odnosa elite sa narko kartelima, koji je mučio Kolumbiju generacijama. Svaka razumna osoba bi se složila da bi protresanje toga bilo pozitivno.
Ali teško je reći kako će se to odigrati u praksi. On i njegovi saveznici nemaju većinu u zakonodavnom telu zemlje, držeći samo 27% mesta, za razliku od 57% koje drže konzervativne stranke i još 9% koje drži Zelena stranka. On se takođe suočava sa izazovima konzervativnog sudskog sistema zemlje i njene nezavisne centralne banke. Njegovi domaći planovi će više nego verovatno biti moderirani ovim pritiscima koji podržavaju status kvo.
Prava oblast u kojoj će Petro imati najveću moć, a verovatno i najveći uticaj uopšte, jeste spoljna politika. Na primer, obećao je da će oživeti veze sa susednom Venecuelom, što bi gotovo sigurno okončalo višegodišnju operaciju promene režima koju predvode SAD protiv bolivarske vlade te zemlje. Višestruki pokušaji državnog udara protiv Karakasa, uključujući zloglasnu operaciju Gideon, koristili su Kolumbiju kao bazu operacija.
Treba napomenuti koliko bi to bio značajan udarac za američki imperijalni projekat u Latinskoj Americi. Venecuela, sa najvećim potvrđenim rezervama nafte na svetu, decenijama je bila meta Vašingtona – i pod bivšim predsednikom Ugom Čavezom i sadašnjim predsednikom Nikolasom Madurom. Sa poroznim granicama Kolumbije i statusom utočišta za radikalne venecuelanske disidente, kraj njene podrške operaciji promene režima protiv venecuelanske vlade bi u suštini značio da bi još jedno teatar u američkom globalnom, zauvek ratovima bio priveden kraju.
Ovo bi Petra stavilo među rastuću listu latinoameričkih lidera koji nastoje da ujedine region pod zajedničkom vizijom, odbacujući američku hegemoniju i ideološki motivisanu podelu. Isto tako, Kolumbija je partner Severnoatlantskog saveza (NATO) od 2017. godine i nastavlja da učvršćuje veze sa organizacijom koja je relikvija Hladnog rata. Ako bi Petro prekinuo veze sa NATO-om, to bi bio ogroman udarac za uticaj SAD i Zapada u zemlji.
Dok se NATO sastaje sledeće nedelje u Madridu da izradi svoj prvi strateški koncept u poslednjih 12 godina, za koji se očekuje da će misiju NATO-a proširiti daleko izvan Evrope, možda bi Petrov izbor mogao da promeni razgovor i bar zadrži zapadne ratne huškače podalje od Latinske Amerike. S obzirom na to da je proširenje NATO-a glavni faktor koji je doprineo sukobu u Ukrajini, ovo bi bio pozitivan signal za svakoga ko ceni mir.
Uopšteno govoreći, raskid ili rezanje veza sa Vašingtonom i, na primer, pridruživanje sve širem klubu zemalja koje se pridružuju Pekingu umesto toga predstavljalo bi još jedan ogroman udarac uticaju SAD. Zaista, prošle kolumbijske administracije su održavale bliske veze sa Kinom – ali ih je i dalje karakterisao pristup SAD-a. Za razliku od mnogih drugih zemalja Latinske Amerike, Kolumbija nije članica Kineske inicijative Pojas i put (BRI), što je nešto čemu je Peking težio, dok SAD ne predlažu ozbiljne razvojne projekte. Pridruživanje inicijativi bi ubrzalo opadanje regionalnog uticaja SAD.
Petrovi izbori označavaju značajan, ako ne i istorijski pomak za Kolumbiju. To je ozbiljan izazov za status kvo, elitu zemlje i najverovatnije militarizaciju Latinske Amerike uopšte. Ostaje da se vidi u kojoj meri će njegova unutrašnja politika proći kroz različite nivoe vlasti, ali nesumnjivo će u ulozi šefa države otvoriti ozbiljne puteve za izazove regionalnom poretku kojim je do sada dominirala imperija SAD. projekat.
