Usamljenih muškaraca najviše ima na selima, gde mnoge „preostale žene“ beže od nametnutih tradicionalnih uloga. Ove žene često postaju deo porodica koje ih tretiraju kao imovinu, dok u gradovima roditelji pokušavaju da im ugovore brakove, uprkos njihovoj ekonomskoj nezavisnosti. Svetski ekonomski forum procenjuje da u Kini ima oko sedam miliona visokoobrazovanih žena koje doprinose ekonomiji, čineći 41 odsto BDP-a.
Kina je takođe dom za dve trećine svetskih milijarderki koje su same stekle svoje bogatstvo. Ove imućne žene su najveći potrošači, trošeći na luksuzne proizvode. Međutim, fokus nije na savremenim Kineskinjama, već na „preostalim ženama“ iz prošlosti, koje su se suočavale sa teškim izborima.
Pokret „Žene koje se same češljaju“ nastao je tokom dinastije Ming i bio je najmasovniji u 19. veku. Ove žene su se zavetovale na celibat kako bi postale finansijski nezavisne, zarađujući za život u industriji svile. Njihova frizura, koja je simbolizovala celibat, bila je način da se iskaže otpor prema tradicionalnim normama.
Žene iz ovog pokreta su se suočavale sa strogošću zajednice, a prekršaj zaveta čednosti je bio kažnjen na surov način. Živele su u zajednicama, često u prilagodljivim kućama, i delile su resurse. Njihova zajednica funkcionisala je kao komuna, obezbeđujući osnovne potrebe i brigu o bolesnim članicama.
Tokom ekonomske krize u tridesetim godinama prošlog veka, mnoge su otišle u jugoistočnu Aziju, gde su radile na izgradnji infrastrukture. U Singapuru su bile poznate kao „Sanšui žene“, prepoznatljive po svom izgledu i teškim fizičkim poslovima. Njihov broj je opadao, a danas ih je ostalo vrlo malo.
U jednoj od preostalih kuća, koja je sada muzej, i dalje stoji natpis iz tridesetih godina: „Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu jer tako nećeš morati da robuješ drugima.“ Ove reči podsećaju na borbu i snagu žena koje su se borile za svoju slobodu i nezavisnost.
