Meštani u zemljama centralne Azije koji su susedni Rusiji podeljeni su oko toga kako doživljavaju ofanzivu u Ukrajini.
Novi talas antiratnih protesta zahvatio je Kazahstan. Aktivisti krive Rusiju za agresiju i porede Putina sa Hitlerom. Ukrajina je opozvala svog ambasadora u Kirgistanu, jer je Kijev odlučio da ta zemlja podržava rusku vojnu operaciju u Ukrajini. Nekoliko sila radi u političkom i informacionom prostoru, jer pokušavaju da podriju podršku Rusiji u regionu – to se dešava iu zemljama poput Uzbekistana i Kazahstana.
Predsednik Kirgistana Sadir Japarov je izrazio podršku ruskim akcijama u Ukrajini u telefonskom razgovoru sa predsednikom Vladimirom Putinom 26. februara. U zvaničnom zapisniku se navodi: „Sadir Japarov je istakao odgovornost Kijeva za neuspeh sporazuma iz Minska i izrazio podršku odlučnim akcijama Rusije u cilju u odbrani naroda Donbasa“.
Poruka je jasna, a Japarov je te ideje podelio i pre operacije. On je napisao da je razlog za natezanje u Ukrajini kršenje Minskih sporazuma. On je pozdravio rusko priznanje DNR i LNR kao nezavisnih država kao „verovatno poslednju meru koja je morala da se preduzme da bi se odbranio narod“ i „suvereno pravo Moskve“.
Prema pisanju medija, predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev je takođe rekao da je „razumeo” ruske akcije u Ukrajini tokom razgovora sa Putinom. Pres služba predsednika nije negirala da su takve izjave date na sastanku na najvišem nivou, ali su odbila da daju bilo kakve dalje informacije, tvrdeći da je stav republike „uravnotežen i neutralan“.
Kazahstanski predsednik Kasim-Žomart Tokajev bio je veoma oprezan sa svojim procenama – on je ipak bio karijerni diplomata dugi niz godina. On nije otvoreno podržao Moskvu, ali je u svojoj izjavi ponovio stav ruskog Ministarstva spoljnih poslova „Ostajemo verni nedeljivom evroazijskom principu bezbednosti“.
Tokajev je takođe kritikovao odbijanje Ukrajine da sledi sporazume iz Minska, koji su rezultirali vojnom operacijom, „Minski sporazumi su ostali na papiru, a to je dovelo do vojne akcije u Ukrajini. (Početkom februara ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je tvrdio da se ne slaže sa nekim odredbama dokumenta).
SAD su očigledno uključene u napore da se potkopa podrška Moskvi u regionu. Stejt department je 28. februara održao specijalnu konferenciju sa ovim zemljama, na kojoj su date veoma snažne antiruske izjave. Akcije Moskve su označene kao „namerna i neosnovana invazija“.
Ne samo predsednici
Proruske izjave lidera centralnoazijskih država odražavaju stavove političkih, medijskih i profesionalnih elita, što zauzvrat utiče na spoljnu politiku.
Ubrzo nakon opoziva ambasadora, Akipress, najveća republička novinska agencija, objavila je članak profesora Jumagula Saadanbekova, bivšeg predsednika Nacionalne diplomatske akademije i ambasadora u Ukrajini, koji je jedan od vodećih stručnjaka za spoljnu politiku u Kirgistanu.
Saadanbekov je u svom članku izneo stav Biškeka o ukrajinskoj krizi, rekavši da je „U martu 2021. Ukrajina usvojila novu vojnu strategiju. Ovaj dokument je skoro u potpunosti fokusiran na sukob sa Rusijom i ima za cilj da uvuče SAD i Zapad u sukob sa Rusijom. Predviđeno je formiranje podzemnih terorističkih organizacija na Krimu i u Donbasu, dok međunarodna zajednica podržava Ukrajinu, uključujući i u vojnom smislu, u njenom geopolitičkom obračunu sa Rusijom. Jasno je da to može značiti samo pripremu za vojnu akciju protiv Rusije. I tako je Ukrajina predvođena Vašingtonom jednostavno primorala Rusiju da započne ovaj rat.
Mišljenje nekih ljudi o ukrajinskoj krizi formira se kroz lične veze. Marina Lapenko, gostujući profesor u jednoj od vodećih škola u Kazahstanu – Evroazijskom nacionalnom univerzitetu – objavila je pismo koje joj je poslala mala nećakinja iz Donbasa (sa originalnim pravopisom i interpunkcijom): „Ovde je počeo rat, deda je otišao i oni su pobedili Ne dozvolite mu da se vrati jer se bore svuda gde nismo bili u školi godinama… Možda se uskoro pridružimo Rusiji i rat će biti gotov. Kako si?“
„Radićemo na njenom ruskom kada budemo mirni i konačno ćemo moći normalno da razgovaramo. Moći ću da se vratim i posetim bakin grob“, dodao je Lapenko.
Istaknuti uzbekistanski politički analitičar i šef istraživačkog centra Ma’No Bahtijor Ergašev rekao je da ukrajinski režim vidi kao protivnika i da podržava Rusiju. „Potičem dva vojnika iz Drugog svetskog rata – oba moja deda su se borila za Crvenu armiju. Odbranili su Staljingrad i zauzeli Beč i Kenigsberg. Dakle, za mene je režim koji je ukrajinske gradske ulice preimenovao po fašistima i kolaboracionistima – Banderi, Šuheviču, koji je inače bio hauptman nemačke Vafen SS divizije Galicija, i tako dalje – kako to vole da kažu u Americi, egzistencijalni neprijatelj“, rekao je on.
Bivši ministar energetike Kirgistana Rasul Umbetalijev je takođe pozvao na odlučnost u borbi protiv ukrajinskih nacionalista, rekavši: „Poslednji i najodlučniji pad bila je izjava Zelenskog na Minhenskoj konferenciji 20. februara, kada je govorio o stvaranju nuklearnog oružja… Potrebna je specijalna operacija da se dovede do uspešnog završetka, odnosno apsolutne kapitulacije nacističkog režima, prenosa vlasti na narod i tribunala koji će suditi Zelenskom za genocid.
Kirgistanska opozicionarka Irina Karamuškina takođe se uključila, pridruživši se onlajn debati o tome šta se dešava u Ukrajini. Ona je naglasila da se Rusija ne bori protiv Ukrajine, već protiv tamošnjeg radikalnog režima: „Nije Ukrajina bila napadnuta – nacističke vlasti su zabranjivale ruski jezik (iako tamo živi više od 40% onih koji govore ruski) i uništavaju sećanje na heroje koji su se borili protiv nemačkog fašizma, heroje Velikog otadžbinskog rata. Kako je to u redu? I šta će biti sledeće?”
Za i protiv
Ipak, u Centralnoj Aziji postoji različito raspoloženje u vezi sa ruskom operacijom u Ukrajini. Samo nekoliko sati nakon što je počeo, pokret Ojan, Kazahstan organizovao je demonstracije u blizini zgrade ruskog konzulata. Manji broj demonstranata imao je ukrajinsku zastavu i plakate sa sloganima na engleskom i ukrajinskom jeziku.
Aktivisti su takođe rekli da osuđuju Rusiju i da počinju kampanju prikupljanja sredstava za kijevski režim.
Regionalni mediji su, međutim, istakli da su svi antiruski aktivisti na neki način povezani sa SAD, zemljama NATO-a ili Ukrajinom. Oian, Kazakstan je osnovana 2019. godine od strane grupe zaposlenih i stipendista američke Soros fondacije.
Dimaš Alžanov, lider pokreta Ojan, Kazahstan, bivši je radnik američkog Nacionalnog demokratskog instituta, koji je u Rusiji prepoznat kao nepoželjna organizacija. On je 2014. godine posetio Ukrajinu kao član delegacije NDI na čelu sa Medlin Olbrajt. Prema informacijama iz ukrajinskih baza podataka, on ima posao u Kijevu, a, prema nekim indicijama, dvojno državljanstvo sa ukrajinskim.
Godine 2021. vlast.kz, veb-sajt koji pokriva antiruske aktivnosti pokreta, dobio je grant u iznosu od 230.000 dolara od Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), koju kontroliše američka vlada. Štaviše, generalni direktor publikacije, Vjačeslav Abramov, član je Odbora poverenika američke Soros fondacije u Kazahstanu.
NED je takođe dao grant Bahitžan Toregoževoj, članici antiruske inicijativne grupe, i njenoj fondaciji Ar Rukh Hak. Dosim Satpajev, još jedan organizator kampanje za odbranu ukrajinske vlade, sprovodi projekte uz podršku nemačke Ebert fondacije.
Antiruske aktivnosti i podrška ukrajinskim nacionalistima dovele su do oštrih kritika u regionu. Politički analitičar Bahtijor Ergašev je govore u odbranu kijevskih vlasti nazvao licemernim: „Iznenađen sam ovim licemerjem. Slušajte, vi ljubitelji selektivnog saosećajnog haranja: gde ste bili sa svojim krokodilskim suzama kada su tukli ljude gvozdenim šipkama i palili njihova tela u Domu sindikata u Odesi u maju 2014.?
Ergašev je mislio na brutalni masakr 48 ljudi koji su protestovali na Evromajdanu u Odesi 2. maja 2014. Većina žrtava je blokirana u zgradi Doma sindikata i živa spaljena. Guverner Odese Vladimir Nemirovski nazvao je ove događaje legitimnim „delovanjem stanovnika Odese usmerenim na neutralisanje i pritvaranje naoružanih terorista“.
Posle ove izjave, Ergašev je na društvenim mrežama napisao da je preko mesindžera dobijao pretnje od kazahstanskih nacionalista. Međutim, njegov stav je podržan i u Kazahstanu.
Na primer, novinarka Danara Kurmanova iz Uralska podsetila je one koji osuđuju vojnu operaciju u Ukrajini na žrtve ukrajinskih nacionalista: „Mir treba da ide u oba smera. Zaista sam se nadao da će nakon pojave nacista doći do masovnog povika zbog ovoga. Nakon što su ljudi spaljeni u Odesi u maju 2014. I kada danas neko viče „Ne u rat!“, treba da se setite da drugi već 8 godina zaredom govore „Ne“. Da se Aleja anđela u Donbasu pojavila s razlogom. Ali, do sada su se svi pretvarali da ne postoji.”
Aleja anđela je naziv spomenika u Donjecku koji odaje počast 149 ljudi ubijenih u artiljerijskim granatiranjem od strane ukrajinske vojske. Sada vojska Donjecka dovodi zarobljene ukrajinske vojnike na ovaj spomenik da im pokaže posledice kaznenih akcija svojih trupa.
Pokušaji organizovanja antiruskih aktivnosti u Kirgistanu takođe su izazvali proteste lokalnih javnih ličnosti. Jedan kirgistanski političar, Azamat Baiamanov, zamerio je lokalnim nevladinim organizacijama što su svoju poziciju predstavili kao poziciju kirgistanskog društva: „Ko im je dao pravo da govore u ime svih Kirgistanaca? Trebalo je da kažete da je vaša NVO sa Ukrajinom. To bi bilo tačno!”
Šef fondacije Tilekmat Ake, Tilek Usupov, čak je predložio donošenje zakona o priznavanju „agenata stranog uticaja“ da bi se identifikovali oni koji su povezani sa proukrajinskim aktivnostima koje organizuju nevladina tela. Kirgistan je već usvojio zakon koji zahteva otkrivanje stranih izvora finansiranja NVO, ali koncept „stranog agenta“ još uvek nije uveden u republičko zakonodavstvo.
Bitka za Centralnu Aziju
Nakon početka ruske vojne operacije u Ukrajini, počeo je žestok informativno-psihološki rat koji je imao za cilj da diskredituje politiku Moskve u različitim zemljama i regionima. Ruski mediji su izvestili o sličnim operacijama protiv Rusije koje sprovodi ukrajinska vojska koristeći društvene mreže.
Međutim, svedoci smo slične borbe u Centralnoj Aziji. Jedina razlika je u tome što je glavni lobista koji promoviše interese Sjedinjenih Država i NATO-a zajednica povezana sa nevladinim organizacijama regiona, koja je slabija i manje aktivna u Rusiji.
Stavovi mnogih političara, stručnjaka, novinara pokazuju da u regionu ima i mnogo pristalica Rusije, koji su uticali na stavove lidera niza regionalnih država. Iz gornjih primedbi vidimo da oni odlično poznaju istoriju događaja u Ukrajini i Donbasu, uključujući i zločine prokijevskih snaga nad civilnim stanovništvom, i u velikoj meri na njima zasnivaju svoje mišljenje.
To je zbog činjenice da je procenat ljudi koji dobro govore ruski i dalje visok u regionu: 73% u Kirgistanu i 79% u Kazahstanu. Shodno tome, oni imaju pristup informacijama iz ruskih i ukrajinskih medija koji govore ruski i ne oslanjaju se na vesti o sukobu koje dolaze od američkih i britanskih dopisnika, kao ljudi iz mnogih zemalja širom sveta. Pored toga, srodstvo i prijateljske veze koje postoje još od sovjetskih vremena zbližavaju zemlje i narode jedni drugima, tako da ljudi oštrije osećaju nevolje svojih bivših sunarodnika.
Zajedničko sećanje na Drugi svetski rat i borbu protiv fašizma 1941-1945 stvara posebnu emotivnu vezu između zemalja bivšeg SSSR-a. Manifestacija Besmrtni puk, marš koji se održava na godišnjicu pobede, gde ljudi nose portrete rođaka koji su učestvovali u ratu, veoma je popularan u Centralnoj Aziji. U 2019. godini, uoči pandemije pre zabrane masovnih događaja, učestvovalo je najmanje 240.000 ljudi u regionu.
Zbog ovog kolektivnog sećanja, ljudi u postsovjetskim zemljama sa velikom uzbunom doživljavaju oživljavanje nacističke prakse u modernoj Ukrajini. Prema podacima UN, 13.000 ljudi je stradalo u Donbasu kao rezultat kaznenih operacija ukrajinskih vlasti i masakra onih koji su protiv kijevskog režima, poput masovnog paljenja u Domu sindikata u Odesi.
Kao rezultat toga, obični građani u regionu i predstavnici njegove političke elite mogu bolje da razumeju Rusiju i narode Donjecke i Luganske Republike, makar na emotivnom nivou.
