Kada je zemljotres jačine 7,8 stepeni Rihterove skale pogodio jugoistočnu Tursku u ranim jutarnjim satima 6. februara, identifikovan je kao najsnažniji seizmički incident koji je pogodio zemlju od 1939. Kada je samo nekoliko sati kasnije pokrenut zemljotres magnitude 7,6, katastrofa se katastrofa—mnoge zgrade koje su preživele prvobitni udar su pretvorene u ruševine, a broj poginulih je navodno premašio 50.000.
Kako su te zgrade mogle biti drugačije dizajnirane i koje lekcije se mogu primeniti da bi se ojačala snaga naših gradova protiv budućih tektonskih promena?
To je bilo pitanje postavljeno Bori Gencturku, vanrednom profesoru na Sonni Astani Department of Civil & Environmental Engineering (CEE) i stručnjaku za otpornost armiranobetonskih konstrukcija u kontekstu ekstremnih događaja, specijalizovanom za primenu materijala visokih performansi.
Gencturk je bio među odabranom grupom građevinskih inženjera koje je izabrao Institut za istraživanje zemljotresa (EERI) da putuju u Tursku u okviru programa Učenje od zemljotresa ove organizacije.
Zapažanja tima na licu mesta biće kanalisana u sveobuhvatni izveštaj o izviđanju koji će informisati buduće strategije koje će voditi napore u projektovanju, izdavanju dozvola, izgradnji i inspekciji. Za sada, Gencturk još uvek obrađuje svoju izloženost zonama katastrofe.
„Da budem iskren, iscrpljen sam. Kada radite na terenu, morate da apsorbujete prizore ekstremnog razaranja. Naš tim je posetio većinu pogođenih područja dok smo mi ostali tri dana u Adani i četiri dana u Gaziantepu.“
Prema najnovijim vladinim izveštajima, procenjuje se da ih ima preko 60.000, srušenih zgrada i još 100.000 zgrada koje su teško oštećene. Kada ste na ulici, uglavnom se susrećete sa radnicima za rušenje ili timovima koji su zaposleni na uklanjanju otpada — ima ljudi koji žive u šatorima i privremenim smeštajima, ali inače najteže pogođena područja su uglavnom napuštena. Većina stanovnika napustila je grad jer njihovi domovi više nisu useljivi.
Vredi napomenuti da su ove vrste zemljotresa veoma retki događaji, sa prosečnim periodom povratka od 500 do 2000 godina. Dakle, veoma je važno posmatrati kako se zgrade ponašaju u takvim okolnostima.
Profesor Gencturku govorio je o detaljima istraživanja:
„Moje istraživanje se fokusira na korišćenje novih materijala visokih performansi za poboljšanje armiranobetonske infrastrukture zgrada i mostova, poboljšavajući način na koji oni reaguju na seizmičku aktivnost. Bilo mi je veoma važno da budem svedok načina na koji ove zgrade propadaju, kako bismo mogli da identifikujemo rešenja za sprečavanje ovih neuspeha u budućnosti – ne samo u Turskoj, već i u Sjedinjenim Državama i širom sveta.
Bio sam deo tima od 6 ljudi koji se fokusirao na zgrade. Ostali članovi EERI programa uključivali su tim koji se fokusirao na bolnice i drugi veći tim fokusiran na linije spasa—infrastrukturne komponente kao što su luke, brane, putevi i dalekovodi.
Uobičajenog dana, odlazio bih vrlo rano ujutru i ostajao na terenu i prikupljao informacije negde između 8-16 sati, vraćajući se kasno uveče. Imali smo dva kombija i naš tim bi se podelio u grupe od po tri – u pratnji naših lokalnih kontakata – i putovao na različite lokacije da bi dobio više pokrivenosti regiona.
Može potrajati dva do tri sata vožnje do našeg odredišta; zaustavili bismo se na osnovu preporuka naših lokalnih kontakata, vršeći zapažanja spolja i ulazili u manje oštećene strukture. Sve u svemu, pregledali smo oko 200 zgrada, pored opštih zapažanja stanja u oblastima kao što su istorijski i centar grada. Ceo tim bi se zatim sastajao na kraju svakog dana da bi se informisali, razmenili beleške i planirali za sledeći dan.
Još uvek obrađujemo zapažanja i podatke. Iz prvobitnog pregleda, čini se da je glavni problem bio učinak stambenih, poslovnih i industrijskih zgrada, dok su linije spasa i kritične zgrade kao što su škole i bolnice radile relativno dobro iz strukturalne perspektive (ali ne uvek u smislu kontinuiranog rada) .
Fokusirali smo se prvenstveno na nove zgrade koje su izgrađene nakon prilagođavanja koda koje se dogodilo nakon zemljotresa u Kocaeliju 1999. godine. Pored sveobuhvatnih nedostataka u dizajnu i konstrukciji, primetio sam kombinaciju problema koji su nastali zbog projektovanja prema minimumu koda (ne uvek prateći bolju inženjersku praksu) što nije bilo dovoljno kada su se suočili sa velikom katastrofom. Na primer – spajanje čelične armature na nivou temelja (što je zabranjeno promenom koda iz 2018. u Turskoj), za razliku od višeg na nivou priče gde su zahtevi za zemljotres manji.
Činjenica da su kritični objekti kao što su škole i bolnice imali prilično dobre strukturalne rezultate je dobar znak—to pokazuje da su druge zgrade mogle da izdrže zemljotres da su projektovane po višim standardima.
Analiziramo prikupljene podatke i identifikujemo uobičajene tipove kvarova, koji su u korelaciji sa faktorima kao što su broj spratova u zgradi, godina izgradnje, sistem otporan na bočnu silu i intenzitet podrhtavanja. Takođe radimo studije slučaja određenih zgrada odabranih iz skupa podataka, pozivajući se na zemljotresno kretanje tla u oblasti i vidimo kako su te zgrade radile.
Ovo će nam omogućiti da identifikujemo šta je urađeno dobro, a šta loše u smislu inženjerskih praksi — novo znanje koje će nam omogućiti da ubrzamo razumevanje kako naši gradovi mogu da prežive ekstremne događaje, sprečavajući značajne gubitke života u budućnosti.“
