Kroz detaljnu analizu kaldere Kikai u blizini ostrva Kjušu u Japanu, naučnici misle da su potvrdili da je najveća erupcija ikada otkrivena koja se dogodila u holocenu – epohi koja je počela pre oko 11.700 godina i traje danas.
Iako je vulkan eruptirao više puta tokom svoje aktivne istorije, precizna procena veličine svake eksplozije bila je nezgodna.
Da bi odredili veličinu događaja koji se dogodio pre oko 7.300 godina, poznatog kao erupcija Kikai-Akahoja (K-Ah), tim istraživača sa Univerziteta Kobe u Japanu kombinovao je uzorke sedimenta sa morskog dna sa seizmičkim slikama kako bi mapirao oblik kaldera i materijali u njoj, tražeći dokaze o vulkanskom izbacivanju.
„Velike vulkanske erupcije poput onih koje tek treba da doživi savremena civilizacija oslanjaju se na sedimentne zapise, ali je bilo teško proceniti eruptivne zapremine sa velikom preciznošću jer su mnogi vulkanski ejekti deponovani na kopnu izgubljeni zbog erozije“, kaže Kobi Univerzitetski geofizičar Nobukazu Seama.
Tim se fokusirao na ono što se zove piroklastičan tok erupcije K-Ah; intenzivno vreli levci pepela, kamena i gasa koji bi prolazili kroz vodu pre svih tih milenijuma.
Kao što možete zamisliti, ovaj tok je teško modelirati pod vodom, posebno u prošlosti. Međutim, voda čini dobar posao očuvanja ovog izbacivanja. Instrumenti koje su koristili istraživači mogli su da pogledaju duboko ispod morskog dna, upoređujući različite vrste materijala u smislu odakle su nastali i gde su završili.
Tim je otkrio da bi materijal izbačen erupcijom pokrivao oko 4.500 kvadratnih kilometara (1.737 kvadratnih milja), što je područje nekoliko puta veće od velikih metropolitanskih gradova poput Londona ili Los Anđelesa.
Odašivši stotine kubnih kilometara kamenja i prašine, to je na izvesnoj udaljenosti najveća vulkanska erupcija u holocenu ikada izmerena. Čak je i erupcija Krakatae iz 1883. godine, koja se čula širom sveta, izbacila samo nekoliko desetina kvadratnih kilometara materijala u stratosferu.
„Korišćenjem istraživanja seizmičke refleksije optimizovanih za ovaj cilj i identifikovanjem sakupljenih sedimenata, uspeli smo da dobijemo važne informacije o distribuciji, zapremini i transportnim mehanizmima izbacivanja“, kaže Satoši Šimizu, pomorski geofizičar sa Univerziteta Kobe.
Istraživanje bi trebalo da pruži stručnjacima bolju predstavu o tome kako će vulkanske erupcije u budućnosti prolaziti kroz vodu – što sve pomaže u modeliranju vulkana. Što više razumemo prošle erupcije, tačnije možemo predvideti buduće.
Iako smo videli neke velike erupcije u živom sećanju, one nisu ništa poput super erupcija iz prošlosti – a s obzirom na štetu koju bi jedna od njih mogla da napravi, to je nešto na šta treba da budemo spremni.
„Erupcije džinovskih kaldera su važan fenomen u geonauci, a pošto znamo da su uticale na globalnu klimu, a time i na ljudsku istoriju u prošlosti, razumevanje ovog fenomena ima i društveni značaj“, kaže Seama.
