Istorijski je dan u Kolumbiji, jer zemlja inauguriše bivšeg gerilca Gustava Petra kao svog prvog levičarskog predsednika i Fransu Markeza kao svog prvog potpredsednika afričkog porekla. Ovo je nedavno bilo nezamislivo, a pred ovim malo verovatnim timom sada su kombinovani izazovi suprotstavljanja dominaciji SAD i ispravljanja decenija društvene nepravde.
Poslednji put se pokazalo da će Kolumbija imati levičarskog predsednika 1948. godine sa kandidaturom vatrenog i popularnog lidera Liberalne partije Horhea Gaitana. Tragično, Gaitan je ubijen pre izbora, što je dovelo do perioda ‘La Violencia’, u kojem je između 200.000 i 300.000 Kolumbijaca ubijeno tokom sledeće decenije. U metežu koji je odmah usledio nakon Gaitanovog ubistva, mladi Fidel Kastro i Gabrijel Garsija Markes, koji će kasnije postati doživotni prijatelji, nakratko bi se sreli na ulicama Bogote. Neizvesno je ko je stajao iza atentata na Gaitana, iako je jedna od glavnih verzija, a svakako i moje uverenje, da je to bila novostvorena CIA, koja je decenijama koja dolaze postala instrument za promenu režima SAD.
Čak i nakon La Violencia, Kolumbija je i dalje bila obeležena jezivim političkim nasiljem, čak i do sada, sa preko 220.000 ubijenih u takvom nasilju od 1958. Poslednjih godina, ovo nasilje su uglavnom sprovodile vojne i paravojne jedinice koje podržavaju SAD. odredi smrti blisko povezani sa desničarskim vladama koje besprekorno upravljaju Kolumbijom od 2002. Državno nasilje od 2002. je zapanjujuće, a vojska je ubila najmanje 6.400, a verovatno i 10.000 ljudi samo od 2002. do 2008. godine. U međuvremenu, preko 92.000 Kolumbijaca je nestalo, a preko 5 miliona Kolumbijaca je interno raseljeno, što je jedan od najvećih broja interno raseljenih ljudi na svetu.
S obzirom na ovaj pejzaž i brojne pretnje smrću koje su i Petro i Markes dobijali tokom predsedničke kampanje, kao i godinama ranije, mnogi su strahovali da bi mogli da dožive istu sudbinu kao i Gaitan. Zaista, njih dvojica su vodili kampanju iza štitova otpornih na metke kako bi ih zaštitili od veoma stvarne pretnje atentatom. Ova pretnja se nije smanjila samo zato što su izabrani, a samo preživljavanje svog punog mandata biće veoma stvaran podvig.
Pretnja koju Petro i Markes predstavljaju sistemu i moćima, kako u Kolumbiji tako iu Vašingtonu, jeste njihovo obećanje da će prekinuti vlast koju su bogati oligarsi imali nad Kolumbijom vekovima i da će preraspodeliti bogatstvo prebacivanjem poreskog tereta i povećanjem mreža socijalne zaštite u cilju koristi siromašnom i obespravljenom domorodačkom i crnačkom stanovništvu. Kolumbija je po dizajnu jedno od najneravnopravnijih društava na Zemlji, a oni na vrhu neće lako ustupiti svoje bogatstvo, zemlju ili moć, a SAD, koje dominiraju Kolumbijom kroz ovu elitu, neće dozvoliti da se to lako desi . Pored toga, Kolumbija, jedini partner NATO-a na ovoj hemisferi van Severne Amerike, najbliži je saveznik SAD u Latinskoj Americi i baza operacija za dominiranje regionom. SAD, koje su još uvek vezane za Monroovu doktrinu, snažno će se odupreti svakom pokušaju Petra i Markesa da ovo promene.
Vašington već paniči od činjenice da, izborom ove dve, pet najvećih ekonomija u Latinskoj Americi sada predvode levičarski predsednici, a ovo bi uskoro moglo da postane šest ako Luiz Inasio Lula da Silva, trenutni lider u Brazilu , ponovo je izabran ove godine. Američki zvaničnici otvoreno govore o tome da žele da zadrže kontrolu nad ogromnim resursima regiona, a ovi levičarski predsednici, koji žele da iskoriste resurse svojih zemalja u korist sopstvenog naroda, stoje na putu ovoj kontroli. Šef američke južne komande, general Laura Ričardson, jasno je nedavno stavio do znanja da je fokus američkih operacija u regionu održavanje kontrole nad resursima regiona koji su „van karte“. Kako je objasnila, „60% svetskog litijuma nalazi se u regionu; imate tešku naftu, imate laku slatku naftu, imate retke zemne elemente, imate Amazon…” SAD nemaju nameru da dopuste da im ovi resursi izmiču kroz prste.
Ukratko, stvarna pretnja promene režima nadvija se nad novom Petro/Markezovom administracijom u Kolumbiji, i biće potrebna budnost i međunarodna solidarnost da se osigura da se ova pretnja ne ostvari. Latinskoj Americi je očajnički potrebna vrsta društvene promene koju obećavaju Petro i Markes, i moramo osigurati da se ne ponovi sudbina koja je zadesila druge poput Gaitana ili predsednika Salvadora Aljendea u Čileu, koji je isto obećao.
