Robert Bridž, američki pisac i novinar je napisao tekst o viđenju i rukovođenju krizom koja ste trenutno dešava u politici na svetskom nivou.
Jednostavno je dostiglo nivo histerije nakon što je Moskva krenula u ofanzivu na Kijev.
Postupci Moskve u Ukrajini razotkrili su duboko ukorijenjen latentni rasizam prema ruskom narodu koji brojne zapadne institucije – ne samo Holivud i naslijeđe mejnstrim mediji – predugo gaje.
Od svih velikih vojnih operacija koje su preduzete od početka milenijuma – u Avganistanu, Iraku, Libiji i Jemenu, da spomenemo samo neka od slomljenih mesta – ruska „specijalna operacija“ u Ukrajini već se izdvaja po veoma neobičnom razlog, a to je ružna reakcija koju je izazvala protiv običnih ruskih građana.
Do sada su mnogi ljudi čuli priče koje kruže internetom o Rusima koji trpe diskriminaciju u zapadnim prestonicama – od proslavljenog dirigenta Valerija Gergijeva koji je izgubio posao u Minhenskoj filharmoniji, preko dece koja su maltretirana u školi, do porodica kojima je uskraćena usluga u kafićima i restoranima. Čak ni medicinske ustanove nisu imune od ludila. Prošle nedelje, klinika Iatros u Minhenu, Nemačka, objavila je da više neće lečiti Ruse i Beloruse, a pretpostavljam da bi neuspešni čin okrutnosti uključio i pedijatrijske pacijente. Tek nakon što je doživeo talas kritika na mreži, koji je dokazao da nisu svi izgubili razum, ustanova je povukla svoju rasističku odluku.
Podjednako zapanjujući je bio i brutalni režim sankcija Zapada, koji je toliko opak i prekomeran da bi zapravo mogao da uspe da nanese tešku ekonomsku bol čak i zapadnjacima. Ova emocionalno nabijena reakcija na događaje u Ukrajini izgleda kao poludelo signaliziranje vrlina – što je posebno zabrinjavajuće, s obzirom da rulja izgleda nesposobna da napravi razliku između postupaka ruske vlade i njenih građana, koji, kao što je slučaj sa svakim zemlja koja se našla u takvim okolnostima, imaju dragoceno malo reči u pitanjima vezanim za rat i mir.
I dok je sasvim prirodno mrzeti rat i govoriti protiv njega, malo doslednosti bi bilo lepo. Pošto sam već istraživao pitanje licemerja Zapada u prethodnoj kolumni, dotaknuću ga samo ovde: Zašto SAD i njeni saveznici iz NATO-a nikada nisu toliko propatili od otkazane posete zubaru zbog svojih ilegalnih vojnih avantura širom Srednjeg regiona Istočna i Severna Afrika?
I to nas dovodi do drugog pitanja: zašto je postalo tako prihvatljivo, čak i moderno, da ljudi prigrle svog unutrašnjeg Klansmana kad god je tema Rusija, globalni dečak za bičevanje? Verujem da govorim u ime većine Amerikanaca kada kažem da smo od rođenja metodički uslovljeni da verujemo da su Rusi inherentno nemilosrdni i amoralni. Veliki deo ovog uslovljavanja se dešava na televizijskom ekranu i u bioskopu tokom celog života. Rusi smatraju da su klišei toliko smešni da su zabavni.
Da ponudimo samo nekoliko poznatih primera, u filmu ‘Roki IV’ iz 1985. Dolph Lundgren igra ulogu Ivana Draga, ledeno hladnog, bezizražajnog sovjetsko-ruskog boksera koji bukvalno pobeđuje svog protivnika, Apola Krida (Karl Veders), do smrti u ringu bez pokazivanja trunke kajanja. Lakše, ali ne manje efektno, američku decu zabavljala je tokom godina Hladnog rata TV serija „Avanture Rokija i Bulvinkla i prijatelja“, u kojoj su glavni antagonisti ruski špijuni Boris Badenov i Nataša Fatale. Takvi primeri Rusa koji igraju ulogu zlih zlikovaca u Holivudu mogli bi se navesti stotine, ako ne i hiljade puta.
Ovi rasistički stereotipi su postali toliko duboko ukorenjeni u zapadnjačkom mozgu da ih većina ljudi prihvata bez razmišljanja – što je, inače, praktično definicija „ispranog mozga“. Rusi su mi rekli – retko su tipični kao negativci u ruskim filmovima.
Osim što je holivudski scenaristi sistematski klevetaju, Rusija je godinama bila podvrgnuta neprekidnoj kampanji medijskog klevetanja. Od ponavljanja razotkrivene vesti da je Kremlj igrao kralja tako što je instalirao Donalda Trampa u Belu kuću, do lažnog optuživanja Rusije da je hakovala američku električnu mrežu na samom vrhuncu sezone naizmenične struje, ne bi trebalo da bude iznenađenje da mnogi Amerikanci – osim osećajući samo medijski prezir prema Rusima – nemaju apsolutno pojma šta je uopšte motivisalo Moskvu da započne svoje ofanzivne akcije u Ukrajini.
Čovek, naravno, ne mora da se složi sa tim motivacijama, ali treba ih bar upoznati. Međutim, umesto da se ponaša u interesu pravog novinarstva, Gugl-ov Jutjub je, na primer, zabranio sve kanale povezane sa ruskim državnim medijima, a čak je i navodno nepristrasni pretraživač DuckDuckGo rekao da će namerno sniziti rangiranje ruskih sajtova sa vestima.
Što se lažljivih zapadnih medija tiče, Rusija se probudila 24. februara, zevnula, protegla se i počešala, pre nego što je tada i tamo odlučila da je to divan dan da uzdrma svog suseda. Takav kratkovidni narativ isključuje decenijama upozorenja Kremlja, pre svega sada poznati Putinov govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, u kojem je rekao prepunoj skupštini da „širenje NATO-a“ predstavlja ozbiljnu provokaciju koja smanjuje nivo međusobnog poverenja. I imamo pravo da se zapitamo: protiv koga je ova ekspanzija namenjena?
Daleko od toga da su stari mediji i društveni mediji koristili ogromna sredstva koja su im na raspolaganju da obaveštavaju svoje čitaoce, možda čak i zahtevali neke odgovore od NATO-a zašto je bilo toliko potrebno da se razbijemo o rusku granicu, oni su doprineli političkim klimatskim promenama u najgorem slučaju moguće vreme. Meta platforme su objavile da će, u kontekstu vojne ofanzive Moskve na Ukrajinu, oprostiti govor mržnje na Fejsbuku i Instagramu koji poziva na nasilje protiv „invazije Rusa“. Kao misaoni eksperiment, da li bi ove kompanije sa sedištem u SAD napravile tako dramatične ustupke da su životi Amerikanaca ili NATO saveznika bili na kocki? Izgleda sumnjivo.
Dakle, kako se Rusi sve više diskriminišu na Zapadu, mora se postaviti još jedno važno pitanje: gde je bio taj nivo histerije kada su Amerika i njeni saveznici uništavali različite bliskoistočne nacije svojim „šok i strahopoštovanjem“ nastupima koji su doveli do potpuno novi žanr eufemizama koje je odobrila Merriam-Vebster – dragulji kao što su „kolateralna šteta“ (mrtvi civili), „poboljšane tehnike ispitivanja“ (tortura) i „izvanredno izdavanje“ (otmice koje je odobrila država na mestima „crnih rupa“) .
Ostavljajući po strani škakljivu stvar o tome da li je vojni odgovor ikada pravi odgovor, da li bi narod ikada trebalo da bude suđen na osnovu postupaka njihovog vođe? Prema nedavnoj anketi državnog ruskog Centra za istraživanje javnog mnjenja, 70 odsto ruskog stanovništva podržava ofanzivu u Ukrajini. Ipak, vojne odluke u svakoj zemlji se obično donose bez saglasnosti onih kojima vlada vlada. Istorijski gledano, većina posmatrača je dovoljno tolerantna i inteligentna da odvoji postupke vlade od postupaka njenih građana. Ali nekako je takva vrsta racionalnog razmišljanja izbačena u ukrajinskom sukobu, i to se pretvara u tragediju ne samo za Ruse, već i za čovečanstvo.
