Kapucinski majmuni su svaštojedi čija ishrana u divljini može uključivati pupoljke, cveće, lišće, seme, orašaste plodove, voće i bobice; kao i ptice, jaja, male sisare, mekušce i zglavkare kao što su insekti i pauci.
Neki od ovih izvora hrane nalaze se pod zemljom, a korišćenje alata moglo bi pomoći majmunima da ih lociraju i pristupe. Poznato je da šimpanze (Pan troglodites) u divljini koriste štapove da kopaju podzemne organe za skladištenje biljaka (lukovice, kore, koreni i krtole), ali postoji malo istraživanja o tome kako kapucini dobijaju hranu iz podzemlja.
Sada je istraživački tim sa Univerziteta u Sao Paulu i Projekta kulture kapucina u Brazilu i nemačkog Instituta za ponašanje životinja Maks Plank i Instituta za evolucionu antropologiju Maks Plank istražio kako bradati kapucini (Sapajus libidinosus, ranije Cebus libidinosus) u divljini podzemni izvori hrane. Rad koji opisuje nalaze tima pojavljuje se u časopisu Naučni izveštaji.
Poznato je da bradati kapucini koriste kamenje kao čekiće kako bi im pomogli da razbiju voće i orašaste plodove.
Studija iz 2009. bila je prva koja je izvestila o zapažanjima populacije bradatih kapucina u brazilskom nacionalnom parku Sera da Capivara, oblasti suve savane, koja je dodatno koristila kamenje za pronalaženje i pristup podzemnoj hrani, kao i za „obično modifikovanje i korišćenje štapova kao sonde za umočite za med i izbacite plen (kao što su gušteri, pčele i škorpije) iz pukotina stena i debla, a povremeno i za druge resurse“, navodi se u članku u Naučnim izveštajima.
Važno je da ovaj novi rad pruža prvi izveštaj o bradatim kapucinima koji koriste štapove kao sonde za lociranje hrane pod zemljom. Istraživači nove studije proveli su 21 mesec posmatrajući grupu bradatih kapucina, ovog u brazilskom nacionalnom parku Ubajara, oblasti vlažnije savane.
Među 31 individuom (samo odrasli i pododrasli; bez maloletnika) u grupi, tim je zabeležio ukupno 214 slučajeva da su majmuni koristili ili alate ili samo svoje ruke da kopaju pod zemljom za paukove (Idiops sertania i Neodiplothele sp. ) i podzemne skladišne organe, opisane u radu kao „gomoljasto korenje sa crvenkasto-braon kožom koje majmuni gule rukama i zubima pre nego što pojedu meso“.
Majmuni su koristili oruđe iz grupe od 50 kamenih oruđa za nešto više od polovine (51,4%) svojih pokušaja kopanja, sa stopom uspeha od 31,8%. Više uspeha donelo im je korišćenje samo ruku (40,4%). Od njihovih pokušaja kopanja podzemnih organa za skladištenje, 59% je uključivalo upotrebu kamenja, dok su kamenje koristili u 48% pokušaja da iskopaju paukove jazbine.
Istraživači su primetili da su majmuni koristili kameno oruđe za kopanje u 59% svojih pokušaja kopanja na brdima, u poređenju sa samo 24% pokušaja kopanja na obalama reka. Muškarci su češće koristili kameno oruđe nego žene, ali pol korisnika alata nije igrao ulogu u uspehu njihovih pokušaja.
Većina kamenih alatki bila je napravljena od peščara i bila su znatno „manja i lakša (prosečna težina 128 g) od alata za lupanje koje je ista populacija koristila za pucanje palminih oraha (prosečne težine 1.142 g),“ navodi tim.
U 40 zabeleženih prilika, majmuni su koristili štapove na tlu, a u 42,5% pokušaja su bili uspešni. Od ovih 40 slučajeva, 32 su posebno ciljale jame pauka na vratima; ciljevi ostalih osam bili su nepoznati jer istraživači ili nisu mogli da pristupe strmim lokacijama kopanja ili zato što nisu mogli da identifikuju ostatke majmuna. U skoro polovini (47,5%) ovih pokušaja kopanja, majmuni su koristili više od jednog štapa.
Majmuni su koristili štapove za kopanje na obalama reka skoro dva puta češće (63%) nego na brdima, a među 30 štapnih alata koje su istraživači izmerili, prosečna ukupna dužina bila je 29,4 cm, dok je prosečna ukupna debljina bila 2,9 mm.
Tehnike hvatanja pauka
Istraživači su posmatrali majmune koristeći četiri tehnike za hvatanje pauka na vratima. Majmuni su takođe koristili dva od njih, „samo rukama“ i „kopanje kamena“, da bi došli do podzemnih organa za skladištenje.
Za pauke, majmuni su dodatno posmatrani korišćenjem „sondiranja štapićima“. Prvo su rukama uklonili operkulum koji je prekrivao paukovu jazbinu, zatim su ubacili grančice i protresli ih sa jedne na drugu stranu, omogućavajući im da uhvate pauka tako što su ga izbacili, a možda i da izvuku ooteku (jajnu masu).
Četvrta tehnika za paukove jazbine bila je „kameni štap“, u kojoj su majmuni prvo koristili kamene alate da bi minimizirali dubinu jazbine, pre nego što su koristili štapove za sondiranje ili izvlačenje pauka ili njihovih kesa jaja iznutra.
U radu se detaljno razmatra kako drugi faktori kao što su vlažne i suve sezone mogu uticati na različita ponašanja kopanja i razmatra koheziju tla.
Štaviše, studija predstavlja sveobuhvatno poređenje ponašanja bradatih kapucina uočenih tokom ove studije u Nacionalnom parku Ubajara sa onima uočenim u prethodnim studijama sprovedenim u Nacionalnom parku Serra da Capivara, što sugeriše da grupne kulturne razlike mogu igrati ulogu u posmatranom ponašanju.
Studije ovog tipa su važne, zaključuju istraživači, da nam pomognu da „bolje shvatimo ekološke pritiske koji su možda oblikovali pojavu različitih alata i tehnika kopanja u lozi primata“.
