Pre nekih 900.000 godina ljudi su skoro izumrli.
Prema rezultatima genomske studije objavljene prošle godine, preci modernog čovečanstva svedeni su na populaciju koja se razmnožava od jedva 1.300 jedinki u razornom uskom grlu koje nas je dovelo na samu ivicu uništenja. Sada je nova studija otkrila da se masovna migracija ljudi iz Afrike dogodila u isto vreme.
To je otkriće koje potvrđuje prethodno datiranje opadanja stanovništva i sugeriše da su to dvoje povezani zajedničkim imeniteljem; događaj poznat kao tranzicija srednjeg pleistocena , u kojoj je klima na Zemlji prošla kroz period potpunog nemira , izbrisavši mnoge vrste .
Kretanje ranih ljudi u i preko Evrope i Azije iz Afrike je teško rekonstruisati. Najbolji dokaz koji imamo sastoji se od oskudnog zapisa kostiju i uglavnom kamenih artefakata, koji do danas mogu biti izazovni. Međutim, dokazi sugerišu da to nije bio jedan događaj, već višestruki talasi ranih hominida i ljudskih predaka koji su spakovali svoje živote i napravili duga putovanja u nova okruženja.
Dve nedavne studije povezale su migraciju ljudi sa uskim grlom stanovništva, na osnovu različitih vrsta analiza. Pažljivo čitanje ljudskog genoma otkrilo je da je usko grlo populacije izazvalo gubitak genetske raznovrsnosti pre nekih 900.000 godina. Druga studija, objavljena nekoliko nedelja kasnije, proučavala je rana arheološka nalazišta u Evroaziji i datirala usko grlo pre 1,1 milion godina.
Ova nepodudarnost čini izazovnim identifikovanje klimatskih događaja koji su možda izazvali ili u najmanju ruku doprineli privremenom padu broja, pa su geolozi Đovani Mutoni sa Univerziteta u Milanu i Denis Kent sa Univerziteta Kolumbija krenuli u napore da suze tajming uskog grla.
Prvo, istraživači su ponovo procenili zapise o lokalitetima ranog naseljavanja hominida širom Evroazije i pronašli grupu lokacija pouzdano datovanih pre 900.000 godina. U poređenju sa tim, datiranje na starijim lokacijama korišćeno kao dokaz uskog grla stanovništva bilo je više dvosmisleno i stoga sporno.
Oni su svoje nalaze uporedili sa zapisima o morskim sedimentima, koji čuvaju dokaze o promenama klime u obliku izotopa kiseonika. Odnosi kiseonika zarobljenog u slojevima sedimenta pokazuju da li je klima bila toplija ili hladnija u vreme taloženja minerala.
Genomski podaci i datiranje hominidnih mesta zajedno sugerišu da su usko grlo i migracija bili simultani. Tokom tranzicije srednjeg pleistocena, globalni nivoi okeana su opali, a Afrika i Azija su se isušile, sa velikim delovima suše. Hominidi koji žive u Africi suočili bi se sa užasnim uslovima koji bi im uskraćivali hranu i vodu. Na sreću, sa opadanjem nivoa mora, kopneni putevi u Evroaziju su postali dostupni i oni su mogli da se kreću, prema modelu istraživača.
To ne znači, pažljivo primećuju, da hominidi ranije nisu migrirali. Pre da je usko grlo u populaciji pretka modernog Homo sapiensa i njegova migracija nastali u isto vreme kao rezultat klimatskih preokreta koji su se desili pre nekih 900.000 godina.
„Predlažemo da je pojačana aridnost tokom faze morskog izotopa 22 koja je izazvala širenje savane i sušnih zona širom kontinentalne Afrike podstakla ranu populaciju Homoa u Africi da se prilagodi ili migrira kako bi izbegla izumiranje“, pišu oni u svom radu.
„Brza migracija kao odgovor na ozbiljan klimatski pokretač i prateći način za bekstvo je ono što može objasniti … migraciju van Afrike pre 0,9 miliona godina i doprineti savremenim genomskim dokazima u modernim afričkim populacijama uskog grla.
