Da bi stekli jasnije razumevanje razlika između pacijenata obolelih od raka u detinjstvu kada je reč o uticaju terapije zračenjem na kogniciju, naučnici iz Dečje istraživačke bolnice St. Jude proučavali su efekat njihovog okruženja. Njihov rad je pokazao da su deca iz okruženja za podršku bolje prošla od dece koja žive u naseljima sa ekonomskim poteškoćama.
Oni u oblastima sa većim ekonomskim poteškoćama imali su lošije osnovne i dugoročne kognitivne rezultate. Rezultati impliciraju da politike i resursi koji pružaju podršku na nivou susedstva mogu pomoći u zaštiti visokorizičnih pedijatrijskih pacijenata sa tumorom mozga od kognitivnog pada. Nalazi su nedavno objavljeni u Neuro-Oncology.
„Na najjednostavnijem nivou, otkrili smo da je životna sredina pacijenta važna“, rekla je autorka dopisnice Heder Konklin, dr. „Nije samo dijagnoza ili tretman koji pacijent dobija. Takođe, porodica, komšiluk i podrška kojoj mogu pristupiti predviđaju kognitivne ishode.“
Studija je koristila okvir koji se naziva indeks ekonomskih teškoća (EHI) za proučavanje kako bi komšiluk pacijenta mogao da korelira sa kognitivnim ishodima. Istraživači su otkrili da je veći EHI skor povezan sa pacijentima koji su ušli na lečenje sa nižim kognitivnim sposobnostima, kao i sa onima koji su imali veći kognitivni pad, posebno u matematičkim veštinama, nakon tretmana.
„Ekonomske poteškoće na nivou susedstva su predvidele kako su ovi pacijenti bili kognitivni na početku, pre terapije zračenjem, a zatim i na osnovu toga koji su bili EHI kvartil, koliko su opadali ili ostali stabilni tokom vremena“, rekao je Konklin.
Ova prediktivna moć bila je u konkurenciji sa već poznatim faktorima rizika za kognitivni pad kod ovih pacijenata.
„Nedostaci koji su bili prisutni pre tretmana vremenom su se širili i imali su više relativnog uticaja od dobro utvrđenih kliničkih faktora, kao što je starost na terapiji zračenjem“, rekao je Conklin.
Dok je preliminarna analiza, korišćenje EHI je način da se uzme u obzir okruženje koje okružuje pacijente. Uključuje informacije o šest faktora: nezaposlenost, zavisnost, obrazovanje, prihod, prenaseljeni stanovi i siromaštvo. Te informacije se prikupljaju i prezentuju na nivou Popisnog bloka, grupa od 250 i 550 stambenih jedinica, uključujući skoro svaki kvart u Sjedinjenim Državama.
„Ovo je prvi put da je neko u onkološkom prostoru koristio promenljivu na nivou susedstva, a ne porodičnu meru za predviđanje kognitivnih ishoda kod dece koja se leče od tumora na mozgu“, rekao je Conklin. „Razlog koji je važan je taj što nam daje nijansiranije informacije o kontekstu u kojem dete živi. Takođe otvara nove oblasti u kojima možemo razviti intervencije za poboljšanje kognitivnih ishoda.“
Rad prati sve veći broj istraživanja koja pokazuju da niži socioekonomski status može predvideti lošije kognitivne ishode kod pedijatrijskih pacijenata sa tumorom mozga koji su lečeni zračenjem. Svi pacijenti iz St. Jude u studiji dobijali su sličnu najsavremeniju negu bez ikakvih troškova, stoga su bar neke od razlika u ishodima verovatno bile posledica faktora nelečenja, kao što je život u oblasti visokog siromaštva. Unutar ukupnih komponenti EHI skora, faktor koji je najviše korelirao sa lošim ishodima bilo je siromaštvo na nivou susjedstva.
„Iako je St. Jude na čelu pedijatrijske nege tumora mozga, i dalje postoje izazovi za naše pacijente“, rekao je Konklin. „Pacijenti St. Jude dobijaju fizičku, radnu i logopedsku terapiju dok su ovde, ali se i dalje vraćaju kući u svoja naselja koja su možda više kriminalna ili imaju lošije škole ili su pretrpana. Možda nemaju pristup istom nivou resursa kada se njihov tretman završi i kada se vrate u svoju zajednicu.“
Ovo sugeriše da uslovi životne sredine u oblastima visokog siromaštva, a ne individualni izbor, imaju snažan uticaj na dugoročne ishode. Stoga će pacijenti verovatno imati koristi ako lekari i kreatori politike iznađu rešenja za rešavanje ovih faktora za sadašnje i buduće pedijatrijske pacijente sa tumorima na mozgu.
Iako je istraživanje pokazalo da se EHI može koristiti za predviđanje loših kognitivnih ishoda mimo tradicionalnog lečenja i kliničkih faktora rizika, nije spreman da bude široko prihvaćen u kliničkoj praksi. Ima još toga da se nauči o pokretačima kognitivnih razlika. Stoga, kliničari treba da budu osetljivi i snalažljivi kada pokušavaju da pomognu porodicama pacijenata iz oblasti sa visokim stepenom EHI da proaktivno zaštite kognitivno zdravlje svog deteta.
„Mislim da u smislu načina na koji vežbamo, kao kliničar moram da razmišljam o tome kako to donosim svojim porodicama“, rekao je Konklin. „Kliničari treba da nauče kako da efikasno razgovaraju sa porodicama o faktorima povezanim sa ekonomskim poteškoćama. Trebalo bi da kreativno razmišljamo o tome kako da pomognemo porodicama za koje znamo da su u rizičnijoj kategoriji.“
„Na primer, možemo predložiti obogaćivanje aktivnosti koje bi se mogle uklopiti u raspored i resurse negovatelja kako bi se sprečilo kognitivno opadanje kao što su odlazak u parkove, odlazak u biblioteke i redovno čitanje kod kuće“, objasnio je Konklin. „Moramo samo da uzmemo u obzir porodični kontekst – ove aktivnosti moraju da budu stvari koje porodice mogu da rade, a koje su besplatne, da ne zahtevaju od njih da odu sa posla i da dopuste samohranim roditeljima više dece da shvate kako to da urade njihov način života“.
Jedna od svetlih tačaka studije je nalaz da neke od ovih društvenih ili političkih intervencija mogu pomoći. Pacijenti sa niskim EHI (oni iz naselja sa višim socio-ekonomskim statusom) imali su bolje osnovne i dugoročne kognitivne ishode. Ta činjenica daje određenu nadu – povećanjem pristupa resursima dostupnim porodicama sa nižim socio-ekonomskom statusom, kliničari i kreatori politike mogu biti u mogućnosti da se bolje zaštite od kognitivnog pada kod pedijatrijskih pacijenata koji se leče zračenjem zbog tumora mozga.
