„Brza i dalekosežna promena“ je neophodna da bi se sprečile katastrofalne klimatske promene, navodi Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC). „Međutim, transformacija ekonomije ka klimatskoj neutralnosti uvek uključuje određenu količinu ekonomskog stresa — neke industrije i radna mesta nestaju dok se druge otvaraju“, objašnjava Johanes Štangl iz Complexity Science Hub-a (CSH). Kada je reč o merama klimatske politike, kako se ekonomska šteta minimizira?
CSH tim je razvio novu metodu koja će pomoći u rešavanju ovog problema. „Da bismo razumeli kako će mere klimatske politike uticati na ekonomiju neke zemlje, nije dovoljno imati podatke o emisiji ugljen-dioksida. Takođe moramo razumeti ulogu koju kompanije igraju u ekonomiji“, kaže Stangl, jedan od koautora studije objavljeno u časopisu Održivost prirode.
Emisije CO 2 smanjene za 20%
Istraživači su koristili skup podataka iz Mađarske koji uključuje skoro 250.000 kompanija i preko milion odnosa sa dobavljačima, što praktično predstavlja celu mađarsku ekonomiju. Ispitivali su kako bi izgledala cela ekonomija jedne zemlje ako bi određene kompanije bile prinuđene da obustave proizvodnju u različitim scenarijima — a svi imaju za cilj smanjenje emisije gasova staklene bašte za 20%.
„U prvom scenariju smo gledali šta bi se desilo ako bi se uzele u obzir samo emisije CO 2“, objašnjava Stefan Turner iz CSH. Da bi se smanjile emisije gasova staklene bašte za 20%, sedam najvećih emitera u zemlji moralo bi da prestane sa radom.
„Međutim, u međuvremenu bi bilo izgubljeno oko 29 odsto radnih mesta i 32 odsto ekonomske proizvodnje zemlje. Ideja je potpuno nerealna; nijedan političar nikada ne bi pokušao tako nešto“, kaže Thurner.
Štaviše, kada se uzmu u obzir emisije gasova staklene bašte i veličina preduzeća, nastaju ozbiljne ekonomske posledice.
„Dva faktora su ključna — emisije CO 2 kompanije, kao i sistemski rizici koji su povezani sa tim, odnosno kakvu ulogu kompanija ima u mreži snabdevanja“, objašnjava Stangl. Istraživači CSH su razvili Indeks ekonomskog sistemskog rizika (ESRI) u ranijoj studiji. On procenjuje ekonomski gubitak koji bi nastao ako bi kompanija prestala sa proizvodnjom.
Uzimajući u obzir ova dva faktora – emisiju gasova staklene bašte kompanije i njen indeks rizika za ekonomiju zemlje – istraživači su izračunali novi rang kompanija sa velikim emisijama u odnosu na njihov ekonomski uticaj.
Prema novom rangiranju, smanjenje emisije CO 2 od 20% zahtevalo bi da 23 najbolje kompanije na listi prestanu sa radom. Ovo bi, međutim, rezultiralo gubitkom samo 2% radnih mesta i 2% ekonomske proizvodnje.
„U stvarnosti, kompanije bi prirodno pokušavale da pronađu nove dobavljače i kupce. Želimo da ovaj aspekt uzmemo u obzir u dalje razvijenoj verziji našeg modela kako bismo dobili još sveobuhvatniju sliku zelene transformacije. Međutim, naša studija jasno pokazuje da moramo da uzmemo u obzir mrežu snabdevanja na nivou kompanije ako želimo da procenimo šta će određena klimatska politika postići“, kažu autori studije. To je jedini način da se proceni na koje kompanije će uticati određena mera i kako će to uticati na njihove trgovinske partnere, smatraju.
U Austriji je u velikoj meri nedostajala dostupnost podataka na nivou preduzeća. Procena rizika se obično radi na nivou sektora, na primer, koliko ozbiljno neka mera utiče na celu automobilsku ili turističku industriju.
„Ovo nas stavlja u nepovoljan položaj u odnosu na druge zemlje kao što su Mađarska, Španija ili Belgija, gde su detaljni podaci dostupni na nivou kompanije. U ovim zemljama PDV se ne evidentira kumulativno, već na standardizovan način za sve poslovne subjekte. transakcije, što znači da su opsežne informacije dostupne na mreži snabdevanja zemlje“, objašnjava Thurner.
