Pre otprilike 14.500 do 10.500 godina, na prelazu iz poslednjeg glacijalnog perioda, epipaleolitski i neolitski narodi koji su sakupljali vegetaciju sa močvara istočnog Jordana stvorili su stanište za ptice koje bi inače migrirale, nova studija objavljena u časopisu za arheološku metodu i teoriju.
To pokazuje da ljudska aktivnost nije nužno štetna za biodiverzitet, ali može omogućiti vrstama da zajedno naseljavaju određena okruženja, sugerišu istraživači.
Prisustvo ljudi se obično povezuje sa negativnim efektima na floru i faunu, a naša vrsta je tokom istorije dokazano negativno uticala na biodiverzitet.
Ali u studiji pod naslovom „Ljuska vodenih ptica oplemenjuje paleoekološku rekonstrukciju i podržava izgradnju niša sa više vrsta na tranziciji pleistocen-holocen na Levantu“, tim istraživača sa Univerziteta u Kopenhagenu i Univerziteta u Torinu otkrio je da neke ljudske aktivnosti može imati ohrabrujući efekat na biodiverzitet kroz modifikaciju specifičnih ekosistema.
„Ekosistem o kome je reč je močvara Šubajka u istočnom Jordanu koja je sada samo sezonski poplavljena. Ali nedavni dokazi su pokazali da je voda verovatno bila dostupna tokom većeg dela godine, pa je stoga bilo moguće i da vodene ptice i druge vrste tamo postoje sve tokom cele godine ako bi imali odgovarajuće stanište“, rekla je zooarheolog Liza Jomans sa Univerziteta u Kopenhagenu.
Iskopavanja tima na lokalitetima Šubajka proizvela su dokaze da su neolitički narodi koji su duže ili kraće boravili na ovim lokalitetima ne samo sakupljali vegetaciju koja se pojavila iz močvara, već su i lovili vodene ptice i sakupljali njihova jaja i perje.
„Prisustvo ljuski jajeta i kostiju mladih pataka i labudova u arheološkim zapisima ukazuje na to da su ove ptice zaista ostale tokom cele godine da se razmnožavaju u močvarama umesto da se vrate u Evropu. Znamo da savremeni potomci ovih ptica mogu da ostanu i da se razmnožavaju u regionu, ali samo ako je okruženje pogodno za njih, i mislimo da je ljudsko upravljanje močvarnom vegetacijom obezbedilo odgovarajuće ekološke niše za njih kroz žetvu vegetacije“, dodala je Lisa Ieomans.
Arheološke kulture koje su istraživači proučavali bile su periode kada su ljudi bili na pragu razvoja poljoprivrede. Nedavne studije su smatrale da su aktivnosti modifikacije staništa, kao što su one dokumentovane u močvarama Shubaika u istočnom Jordanu, mogle biti važan pokretač u ovom procesu.
„Znamo da se poljoprivreda u ovom regionu razvila nedugo nakon ovih kultura, i predlažemo da je namjerno upravljanje močvarama bila važna faza u ovom procesu. Napor uložen da se močvarna staništa izmijene se isplatio jer je pružio poboljšane mogućnosti za ishranu u smislu vodene ptice, jaja i perje“, rekla je antropolog Kamila Macukato.
„Razvijene su nove paleoproteomske metodologije za identifikaciju vrsta ljuske jajeta. Uzgoj vodenih ptica u Šubajki pokazuje prisustvo vode tokom cele godine u močvari. Ovo nas je ohrabrilo da razmotrimo delovanje ljudi i drugih vrsta u modifikaciji životne sredine i prevaziđemo jednostavno determinističko tumačenja inovacija vođenih klimom.
„Milenijumima su ljudi i životinje zajedno naseljavali različita okruženja prilagođavajući se prisustvu i postupcima jedni drugih, a ova kohabitacija je, tvrdimo, bila ključna za inovacije koje su kasnije dovele do pojave poljoprivrede.“
