Iako postoje dokazi o određenim ponašanjima samolečenja kod životinja, do sada se nikada nije znalo da životinje leče svoje rane lekovitim biljkama.
Sada su biolozi sa Instituta Maks Plank za ponašanje životinja, Nemačka i Universitas Nasional, Indonezija, primetili ovo kod mužjaka sumatranskog orangutana koji je zadobio ranu na licu. Jeo je i više puta primenjivao sok iz biljke penjačice sa antiinflamatornim svojstvima i svojstvima za ublažavanje bolova koja se obično koriste u tradicionalnoj medicini. Takođe je prekrio celu ranu zelenom biljnom mrežom. Stoga je lečenje medicinskih rana možda nastalo kod zajedničkog pretka koji dele ljudi i orangutani.
Dok se bolesno i izbegavajuće ponašanje može redovno posmatrati kod neljudskih životinja, samolečenje u obliku gutanja određenih biljnih delova je široko rasprostranjeno kod životinja, ali se ispoljava na niskim frekvencijama. Najbliži srodnici ljudi, veliki majmuni, poznati su po tome što jedu određene biljke za lečenje infekcije parazitima i trljaju biljni materijal na svoju kožu kako bi lečili bolne mišiće.
Nedavno je primećena grupa šimpanzi u Gabonu kako nanosi insekte na rane. Međutim, efikasnost ovakvog ponašanja je još uvek nepoznata. Tretman rane biološki aktivnom supstancom do sada nije dokumentovan.
U studiji objavljenoj u časopisu Naučni izveštaji, kognitivni i evolucioni biolozi sa Instituta Maks Plank za ponašanje životinja, Konstanc, Nemačka i Universitas Nasional, Indonezija izveštavaju o dokazima o aktivnom lečenju rana biljkom za zarastanje divljeg mužjaka sumatranskog orangutana.
Studija, koju su vodile Caroline Schuppli i Isabelle Laumer, održana je na istraživačkom mestu Suak Balimbing u Indoneziji, koja je zaštićeno područje prašume u kojoj živi oko 150 kritično ugroženih sumatranskih orangutana.
„Tokom svakodnevnih posmatranja orangutana, primetili smo da je mužjak po imenu Rakus zadobio ranu na licu, najverovatnije tokom tuče sa susednim mužjakom“, kaže Izabel Lomer (MPI-AB), prva autorka studije.
Tri dana nakon povrede, Rakus je selektivno kidao listove lijane opšteg imena Akar Kuning (Fibraurea tinctoria), žvakao ih, a zatim više puta naneti nastali sok precizno na ranu na licu nekoliko minuta. Kao poslednji korak, potpuno je pokrio ranu sažvakanim lišćem.
Laumer je rekao: „Ova i srodne vrste lijana koje se mogu naći u tropskim šumama jugoistočne Azije poznate su po svojim analgetičkim i antipiretičkim efektima i koriste se u tradicionalnoj medicini za lečenje raznih bolesti, poput malarije. Analize biljnih hemijskih jedinjenja pokazuju prisustvo furanoditerpenoida i protoberberinskih alkaloida, za koje je poznato da imaju antibakterijske, antiinflamatorne, antigljivične, antioksidativne i druge biološke aktivnosti od značaja za zarastanje rana.“
Posmatranja tokom narednih dana nisu pokazala nikakve znake inficiranja rane i nakon pet dana rana je već zatvorena.
„Zanimljivo je da se Rakus odmarao više nego obično kada je bio ranjen. Spavanje pozitivno utiče na zarastanje rana jer se tokom spavanja povećava oslobađanje hormona rasta, sinteza proteina i deoba ćelija“, objašnjava ona.
Kao i svako samolečenje kod životinja koje nisu ljudi, slučaj prijavljen u ovoj studiji postavlja pitanja o tome koliko su ova ponašanja namerna i kako se pojavljuju.
„Rakusovo ponašanje je izgledalo namerno jer je sokom biljke selektivno tretirao ranu na licu na desnoj prirubnici, a ni na drugim delovima tela. Ponašanje se takođe ponovilo nekoliko puta, ne samo sa biljnim sokom već i kasnije sa više čvrstog biljnog materijala dok se rana potpuno ne pokrije,“ kaže Laumer.
„Moguće je da se tretman rana sa Fibraurea tinctoria od strane orangutana u Suaku pojavljuje kroz individualnu inovaciju“, kaže Caroline Schuppli, viši autor studije.
„Orangutani na tom mestu retko jedu biljku. Međutim, pojedinci mogu slučajno dodirnuti svoje rane dok se hrane ovom biljkom i tako nenamerno naneti sok od biljke na svoje rane. Kako Fibraurea tinctoria ima moćne analgetičke efekte, pojedinci mogu osetiti trenutno oslobađanje od bola, uzrokujući da ponove ponašanje nekoliko puta.“
Pošto ovo ponašanje ranije nije primećeno, može biti da je tretman rana Fibraurea tinctoria do sada izostao u repertoaru ponašanja populacije orangutana Suak. Kao i svi odrasli muškarci u okolini, Rakus nije rođen u Suaku, a njegovo poreklo je nepoznato.
„Mužjaci orangutana se raspršuju iz svog natalnog područja tokom ili nakon puberteta na velike udaljenosti da bi ili uspostavili novi dom u drugom području ili se kreću između tuđih matičnih područja“, objašnjava Šupli. „Zbog toga je moguće da ponašanje pokazuje više pojedinaca u njegovoj natalnoj populaciji izvan istraživačkog područja Suak-a.
Ovo moguće inovativno ponašanje predstavlja prvi izveštaj o aktivnom zbrinjavanju rana biološki aktivnom supstancom kod vrste velikih majmuna i pruža nove uvide u postojanje samolečenja kod naših najbližih rođaka i šire u evoluciono poreklo lekova za rane.
„Lečenje ljudskih rana je najverovatnije prvi put pomenuto u medicinskom rukopisu koji datira iz 2200. godine pre nove ere, koji je uključivao čišćenje, malterisanje i previjanje rana određenim supstancama za negu rana“, kaže Šupli.
„Pošto oblici aktivnog lečenja rana nisu samo ljudski, već se mogu naći i kod afričkih i azijskih velikih majmuna, moguće je da postoji zajednički osnovni mehanizam za prepoznavanje i primenu supstanci sa medicinskim ili funkcionalnim svojstvima na rane i da je naš poslednji zajednički predak već pokazivao slične oblike ponašanja masti“.
