Klimatske promene nisu jedini uzrok sušnih predela. Istraživački tim predvođen Lajbnicovim institutom za istraživanje zooloških vrtova i divljih životinja (Leibniz-IZV) istražio je posledice povećanog zahvatanja vode za poljoprivredu i stočarstvo iz Velike reke Ruaha.
Ova reka, koja je nekada tekla neprekidno, sada presuši mesecima. Naučnici su pokazali da su neki biljojedi bili u stanju da delimično nadoknade privremeni nedostatak vode kroz ishranu, dok su drugi imali malo ili nimalo mogućnosti da to učine. Konkretno, afrički bivoli, ravničarska zebra i vodeni jad su ponekad bili ozbiljno ograničeni u upotrebi svog staništa kao rezultat toga.
Efekti nestašice vode na biodiverzitet Nacionalnog parka Ruaha opisani su u članku u Wildlife Biology.
Iako nacionalni parkovi širom Afrike imaju za cilj da zaštite divlje životinje od direktnih negativnih uticaja ljudskih aktivnosti kao što su lov na meso grmlja, krivolov i uzgoj stoke, populacija divljih životinja u mnogim nacionalnim parkovima opada. Ovo je delimično zbog indirektnih ljudskih uticaja, kao što je zahvatanje vode iz reka izvan nacionalnih parkova.
Kada pada malo ili nimalo kiše tokom sušne sezone u afričkim zemljama, privremeni izvori vode kao što su lokve, udubljenja ispunjena kišom i bazeni presuše. Mnoge životinjske vrste reaguju tako što se presele u područje oko preostale vode.
„Želeli smo da saznamo koje životinjske vrste se najbolje nose sa nedostatkom vode i koje strategije preživljavanja razvijaju“, objašnjava prvi autor dr Klaudija Šmid, čija je doktorska teza o posledicama zahvatanja vode iz Velike reke Ruaha za veliku životinjsku zajednicu bila pod nadzorom Leibniz-IZV. „Tokom tri sušne sezone istražili smo koji biljojedi u Nacionalnom parku Ruaha su promenili lokaciju i preselili se na mesta gde pronalaze pouzdane izvore vode.
Neki biljojedi bili su osetljiviji na nedostatak vode od drugih, potvrđuju naučnici. „Postoje životinje koje mogu delimično da nadoknade nedostatak vode za piće kroz svoju ishranu, ili imaju mehanizme da regulišu svoju telesnu temperaturu kako bi ograničili gubitak vode kroz izmet i urin.“
„Naši rezultati pokazuju da su svaštojedi kao što su krunisani duiker i bradavičasta svinja ostali na mestu, tako da se njihova udaljenost do najbližeg izvora vode u kasnoj sušnoj sezoni značajno povećala, tako da nisu pratili vodu“, kaže Šmid. To je takođe bio slučaj sa impalom (Aepiceros melampus) i velikim kuduom (Strepsiceros zambesiensis), koji imaju mešovitu vegetarijansku ishranu.
„Naši rezultati sugerišu da su ove vrste bolje sposobne da se nose sa opadanjem površinskih voda od, na primer, afričkog bivola.
Kao pašnjaci, afrički bivoli (Sincerus caffer), ravničarska zebra (Ekuus kuagga) i vodeni jad (Kobus ellipsiprimnus) trebaju stalan pristup vodi za piće. Svejedi kao što su bradavičasta svinja (Phacochoerus africanus) i krunski duiker (Silvicapra grimmia) imaju širu ishranu, jedu podzemne biljke kao što su krtole i rizomi, voće i manje životinje — hranu koja sadrži više vode nego trava tokom sušne sezone.
Ova prednost čini ove vrste manje zavisnim od pristupa vodi za piće.
Naučnici su mapirali gde su životinje odlazile u ranim i kasnim delovima sušne sezone kako bi zabeležili na kojim lokacijama su provodile vreme. Rezultati su bili u skladu sa očekivanjima da su se neke vrste približavale nekoliko preostalih izvora vode u gornjoj Velikoj reci Ruaha.
„Naše prostorne analize su pokazale da se afrički bivoli potpuno povukao iz područja istraživanja tokom sušne sezone. Ove životinje na ispaši su posebno zavisne od vode, jer je sadržaj vlage u travi na ispaši nizak tokom sušne sezone“, kaže profesor Stefani Kramer- Schadt, šef Odeljenja za ekološku dinamiku na Leibniz-IZV.
„Afrički bivol u Nacionalnom parku Ruaha, stoga, gubi velike delove svog staništa tokom sušne sezone“, dodaje dr Merion Ist, naučnik na Odeljenju za ekološku dinamiku u Leibniz-IZV i supervizor Šmiedovog doktorskog rada.
Na kraju sušne sezone, biljojedi zavisni od vode sve više su se okupljali oko sve manjih vodotoka u gornjem toku Velike reke Ruaha. Veći grabežljivci, kao što su lavovi i leopardi, doseljavaju se u ove oblasti i konzumiraju deo ovih populacija.
Međutim, malo se zna o dugoročnim efektima gubitka vode iz Velike reke Ruaha na ekologiju Nacionalnog parka Ruaha i njegovu visoku biodiverzitet. Naučnici sugerišu da povećanje koncentracije životinja oko preostalih izvora vode može olakšati prenošenje patogena.
Visoki nivoi gubitka vode takođe mogu dovesti do bržeg pada kvaliteta hranljivih materija i priobalne vegetacije, što zauzvrat može uticati na zdravlje biljojeda i imati negativne posledice po njihovu populaciju.
Nacionalni park Ruaha u Tanzaniji osnovan je 1964. godine i proširen je 2008. da uključi rezervat Usangu. Pokriva površinu od 20.226 kvadratnih kilometara i jedan je od najvećih nacionalnih parkova u Africi. Smatra se jednim od najvažnijih staništa divljih životinja u Africi. Velika reka Ruaha je jedna od najvećih reka Tanzanije i smatra se ekološkom kičmom Tanzanije pre nego što protiče kroz Nacionalni park Ruaha (Tanzanija), jedan od najvećih afričkih nacionalnih parkova.
