Brzo rastuća prevalencija prekomerne težine i gojaznosti predstavlja značajan medicinski izazov širom sveta. Pored promene načina života ljudi, genetski faktori takođe igraju ključnu ulogu u nastanku gojaznosti.
Naučnici sa Univerziteta u Lajpcigu i Univerziteta Hajnrih Hajne u Dizeldorfu su sada identifikovali novi regulator ponašanja u ishrani. Nalazi su objavljeni u časopisu Transdukcija signala i ciljana terapija.
„Naše istraživanje naglašava naše nepotpuno razumevanje faktora koji utiču na unos hrane. Takođe otkriva potencijalnu uključenost prethodno zanemarenih receptora“, kaže dr Dorin Tor, viši autor studije i naučnik na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Lajpcigu.
Novoidentifikovani receptor, latrofilin 1, prvenstveno je proučavan zbog njegovih funkcija u mozgu kao što su formiranje i razvoj sinapsi, ali ne i zbog njegove uloge u kontroli unosa hrane. To je receptor povezan sa G proteinom i nazvan je tako zbog svoje sposobnosti da se veže za neurotoksin latrotoksin. Ovaj toksin proizvode neki pauci, uključujući mediteransku crnu udovicu, i ima receptor latrofilina 1 kao ključnu neuronsku ciljnu strukturu.
U svojim studijama, istraživački timovi predvođeni dr Thorom sa Univerziteta u Lajpcigu i profesorom Simonom Premel sa Univerziteta Hajnrih Hajn u Dizeldorfu pokazuju da je receptor latrofilina 1 prisutan u regionima mozga koji kontrolišu ponašanje u ishrani, kao i u masnom tkivu.
U studiji, miševi kojima nedostaje receptor pokazali su povećan unos hrane i smanjenu fizičku aktivnost. Iako su maloletnici u početku bili normalne težine, tokom naredna četiri meseca postali su značajno gojazni. Ovo zauzvrat dovodi do dobro poznatih komorbiditeta gojaznosti, kao što su masna jetra i dijabetes melitus.
Pored toga, istraživači su identifikovali varijantu receptora latrofilina 1 u podacima sekvenciranja iz kohorte gojaznosti u Lajpcigu koja se javila kod jednog pacijenta sa prekomernom težinom. Studije ćelijske kulture su ukazale na oštećenu funkcionalnost ove varijante, sugerišući da receptor može igrati ulogu u razvoju gojaznosti ne samo kod životinjskih modela, već i kod ljudi.
„Rezultati pružaju novi pristup razumevanju regulacije unosa hrane i razvoja gojaznosti“, kaže profesorka Simone Premel, druga autorka rada.
Buduće studije u istraživačkim grupama koje učestvuju na univerzitetima u Lajpcigu i Diseldorfu sada će razjasniti da li receptor može poslužiti kao potencijalna farmakološka meta za regulaciju unosa hrane kod gojaznosti.
