Dve nove studije fosila iz doba jure od strane istraživača u Kini, SAD i Australiji nude novi uvid u to kako su sisari kao što su ljudi evoluirali – konkretno, kako smo dobili uši i zube koje imamo danas.
U dve studije postoje ukupno četiri fosila, koji datiraju više od 164 miliona godina. Svi su to fosili oblika sisara, grupe koja sadrži sisare i njihove najbliže izumrle srodnike. Tri od četiri nalaza su šuoteriidi: mala stvorenja veličine miša koja su potapala zajedno sa dinosaurusima.
Konfiguracija zuba i ušiju na ovim shuotheriidima navodi stručnjake koji se pitaju kako smo došli od vremena dinosaurusa do moderne ere, gde dominiraju sisari, i kako se različite evolucione grane povezuju.
„Naša studija dovodi u pitanje aktuelne teorije i nudi novo gledište o evolucionoj istoriji oblika sisara“, kaže paleontolog Patriša Vikers-Rič, sa Univerziteta Monaš u Australiji.
„Pružamo vitalne uvide u filogenetske odnose i evolucione putanje shuotheriida, malo poznatih do nedavnih otkrića u Kini.
Šuoteriidi su zbunjivali paleontologe od 1980-ih: oblik njihovih pojedinačnih zuba ne odgovara ekvivalentnim sisarima današnjice.
Ovde je bliža analiza uskladila taj oblik sa drugom grupom oblika sisara zvanom dokodontans, koji su se rano odvojili od grupe sisara koji su na kraju postali naši preci. Dakle, na osnovu ovih novih fosila, istraživači misle da bi shuotheriide trebalo grupisati bliže dokodontanima.
Kada je reč o ušima fosila, istraživači su identifikovali ključne karakteristike u srednjem uhu, što nama sisarima daje jedan od najoštrijih sluha na Zemlji. Smatra se da je ovo srednje uvo nastalo iz zglobova vilice. Ali slomljeni, loše očuvani fosili otežali su spajanje te tranzicije.
Druga studija, upoređujući stariji fosil sisara koji više liči na reptile sa novootkrivenom vrstom šuoteriida, pomaže da se razjasni evoluciona transformacija od gmizavaca, sa jednom kosti srednjeg uha, do sisara – koji imaju tri.
„Naučnici pokušavaju da shvate kako je srednje uvo sisara evoluiralo još od Darvinovog vremena“, kaže paleontolog Jin Meng iz Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku.
„Ovi novi fosili otkrivaju kritičnu kariku koja nedostaje i obogaćuju naše razumevanje postepene evolucije srednjeg uha sisara.“
Obe studije su poput ponovnog crtanja džinovske mape vrsta, uklanjanja nekih zakačenih linija između shuotheriida i drugih grupa i stvaranja novih.
Ova vrsta ponovnog mapiranja pomaže da se pokaže kako su se osobine razvijale tokom vremena, nezavisno ili sinhronizovano, a odatle i različiti pritisci okoline koji su im mogli doprineti.
Drugim rečima, istraživanje doprinosi tome kako i zašto su sisari evoluirali – a sve zahvaljujući malim stvorenjima koja se jure od pre stotina miliona godina. To je takođe još jedan podsetnik kako nova otkrića fosila i nove studije tih fosila mogu dodati jasnoću evolucionim misterijama.
„Dodatni uzorci i različite metode sugerišu različita tumačenja“, kaže paleontolog Tomas Rič sa Univerziteta Monaš. „Ovako nauka često funkcioniše.
Obe studije su objavljene u časopisu Priroda.
