Interdisciplinarni istraživači na Univerzitetu Penn State proučavaju uzgoj i berbu sremuša kao potencijalnog šumskog useva od 2017. godine, kao odgovor na zabrinutost zbog prekomerne berbe ove divlje šumske biljke. Njihova najnovija studija, objavljena u časopisu Wild, po prvi put karakteriše stanište sremuša u Pensilvaniji i nudi smernice za agrošumarske prakse poznate kao šumska poljoprivreda.
Istraživači su prikupili podatke o lokaciji, kao što su tlo, topografija i susedna vegetacija, sa 30 naprednih divljih populacija širom Pensilvanije i povezali ih sa podacima geografskog informacionog sistema za više od 100 dodatnih populacija kako bi utvrdili „stanište sremuša“ u toj državi. Biljne vrste koje su prirodno povezane sa sremušem zabeležene su kao „indikatori“ za procenu potencijalnih šumskih farmi na terenu.
Na terenu, populacije sremuša su najčešće pronađene na vlažnim, prizemnim mestima okrenutim prema severu, istoku ili severoistoku. Često se nalaze ispod sledećih krošnji šuma: šećerni javor, tulipanovac, američka lipa, crna trešnja, hikorija, severni crveni hrast i američka bukva.
Najčešće drvenaste vrste povezane sa sremušem u Pensilvaniji su multiflora ruža, japanska žutika, začinsko drvo, zova, kupina, divlja zova, veštičja leska, trešnja, vinova loza i otrovni bršljan.
Ovi rezultati mogu pomoći u vođenju praktičnog izbora lokacija za šumski uzgoj. „Agrošumarske prakse šumske poljoprivrede mogu biti rešenje za izazove očuvanja vezane za divlju eksploataciju ove vrste, ali za uspeh je potrebno odabrati pravu lokaciju“, rekao je vođa tima Erik Burkhart, profesor nauke o ekosistemima i upravljanja njima.
Skoro dve decenije, Burkhartova laboratorija na Fakultetu za poljoprivredne nauke sprovodi istraživanja o očuvanju, ekologiji i upravljanju popularnim divljim biljkama u Apalačkim šumama, kao što su američki ženšen, zlatni pečat, sremuš, trilijum i bodljikavi jasen.
Kada je reč o sremušu, Burkhart je primetio da povećana potražnja za ovom biljkom u poslednjih nekoliko godina može biti štetna za divlje populacije sremuša u budućnosti, ukoliko ne bude uravnotežena sađenjem i upravljanjem, posebno u delovima njihovog staništa gde su manje zastupljene.
Sremuš ima specifične zahteve za uzgoj i „ne može da raste u svakoj šumi“, kaže prvi autor Ezra Hjuston, koji je magistrirao na upravljanju šumama na Penn State-u 2022. godine.
„Biljke vam mogu mnogo reći o lokalnim uslovima unutar šumskog pejzaža – posebno zato što mnoge sporo rastuće višegodišnje šumske biljke obično rastu zajedno u sličnim mikro-staništima šume“, rekao je Hjuston.
Odabir prave lokacije za uzgoj sremuša može pomoći u smanjenju neuspeha pri sadnji ili lošeg rasta, objasnio je Hjuston.
„Nadamo se da smo korišćenjem kombinovanog pristupa modeliranja i terenski prikupljenih podataka proizveli informacije koje bi potencijalni šumski poljoprivrednik mogao koristiti da obiđe pošumljeno područje i brzo stekne predstavu o tome da li je to pogodno mesto za uzgoj sremuša ili ne“, rekao je, dodajući da autori planiraju da od 2025. godine ove nalaze predstave u manje tehničkim formatima, poput proizvoda i programa za kontinuirano obrazovanje.
Doprinos istraživanju dali su Kesi Stark, koja je magistrirala iz šumskih resursa na Penn State-u; Ksing Čen iz Apalačke laboratorije, Centra za nauku o životnoj sredini na Univerzitetu Merilend; i Sara Nilson, vanredni profesor na Penn State Beaver.
