Hrskavične ribe su se promenile mnogo više tokom svoje evolucione istorije nego što se ranije verovalo. Dokaze za ovu tezu pružili su novi fosili ajkule nalik na zrak, Protospinak annectans, koji pokazuju da su ajkule već bile visoko evoluirane u kasnoj juri. Ovo je rezultat nedavne studije međunarodne istraživačke grupe koju vodi paleobiolog Patrik L. Jambura sa Odeljenja za paleontologiju Univerziteta u Beču, koja je nedavno objavljena u časopisu Diversiti.
Hrskavičaste ribe (ajkule, raže i pacovske ribe) su evolucijski veoma stara grupa životinja koje su već živele na Zemlji pre dinosaurusa pre više od 400 miliona godina i preživele svih pet masovnih izumiranja. Njihovi fosilni ostaci mogu se naći u velikom broju širom sveta – međutim, obično ostaju samo zubi, dok hrskavični skelet propada zajedno sa ostatkom tela i ne fosilizira.
U arhipelagu Solnhofen, takozvani „Konservat Lagerstatte“ u Bavarskoj, Nemačka, sačuvani su ostaci skeleta, pa čak i otisci kože i mišića kasnojurskih kičmenjaka (uključujući hrskavične ribe) zbog posebnih uslova očuvanja. Istraživački tim je iskoristio ovu okolnost da bliže pogleda ranije nejasnu ulogu već izumrle vrste Protospinak annectans u evoluciji ajkula i raža, takođe uz pomoć savremenih genetskih dokaza.
„Protospinaks je nosio osobine koje se danas nalaze i kod ajkula i kod raža“, objašnjava autor studije Patrik L. Jambura. Protospinak je živeo pre nekih 150 miliona godina i bio je 1,5 m duga, leđno-ventralno spljoštena hrskavična riba sa proširenim prsnim perajama i istaknutom bodljom peraja ispred svake leđne peraje. Iako je poznat po dobro očuvanim fosilima, filogenetski položaj Protospinaksa zbunjuje istraživače još od kada je prvi put opisan 1918.
„Od posebnog interesa,“ nastavio je Jambura, „je da li Protospinak predstavlja prelaz između ajkule i raža kao ‘karike koja nedostaje’ — hipoteza koja je stekla značajnu privlačnost među stručnjacima u poslednjih 25 godina. Alternativno, Protospinak je mogao biti veoma primitivna ajkula, predak raža i ajkula, ili predak određene grupe ajkula, Galeomorphii, koja danas uključuje veliku belu ajkulu – sve su to uzbudljive ideje čija je verodostojnost sada smanjena. pojašnjavaju naučnici.
Uključujući najnovije fosilne nalaze, Jambura i njegov međunarodni tim rekonstruisali su porodično stablo postojećih ajkula i raža koristeći genetske podatke (mitohondrijalnu DNK) i ugrađene fosilne grupe – uključujući Protospinak annectans – koristeći morfološke podatke. Rezultati analize su bili zapanjujući: protospinaks nije bio ni „karika koja nedostaje“, ni raž ni primitivna ajkula — već visoko evoluirana ajkula.
„Skloni smo da razmišljamo o evoluciji kao o hijerarhijskom sistemu nalik na lestvice, u kojem su starije grupe u osnovi, dok su ljudi, kao veoma mlada vrsta u istoriji Zemlje, na vrhu. Istina, međutim, evolucija nikada nije stao čak i za ove primitivne predstavnike, ali oni nastavljaju da evoluiraju iz dana u dan kroz promene u svom DNK, baš kao i mi. To je jedini način na koji su uspeli da se prilagode okruženju koje se stalno menja i opstane do danas“, kaže Jambura.
Iako su hrskavice kao grupa preživele do danas, većina vrsta je nestala tokom njene evolucije, uključujući i Protospinak. Zašto je Protospinak izumro na granici jure i krede pre nekih 145 miliona godina i zašto danas nema uporedivih vrsta ajkula, dok ekološki slično prilagođeni zraci postoje relativno nepromenjeni do danas, ostaje misterija u ovom trenutku.
