Hiljade ljudi provode sate na centralnoj železničkoj stanici u Kijevu, svakog dana, držeći se u maloj nadi da će se ukrcati na voz da pobegnu iz glavnog grada, često gađanog ruskim projektilima.
Više nema karata za Kijev, ali nema razlike – karte su postale beskorisni komadi papira, pošto su svi vozovi sada vozovi za evakuaciju, prvi dođe prvi uslužen. Svi, sa ili bez karata, moraju da se probiju do perona, gde žene, deca i starci mole konduktere da im dozvole da se ukrcaju u pretrpane vozove.
„Nikada nisam mislila da ću se probuditi i da će moje jutro početi porukom da svojoj porodici kažem da ’mama, tata, još uvek sam živa‘“, rekla je Ana (31) za Kiiv Independent 1. marta.
Ana, koja je tražila da se njeno prezime ne pominje, sedela je na stepeništu na centralnoj železničkoj stanici u Kijevu, držeći veliku belu papirnu kesu blizu sebe. Unutar torbe je bio mali nosač životinja sa njenim kućnim ljubimcem pacovima.
Iako se Ana tek pre tri godine preselila u prestonicu iz svog rodnog grada u Dnjepropetrovskoj oblasti radi posla u stranoj kompaniji, rekla je da je odmah osetila blisku vezu sa Kijevom. Prvo joj se dopao jer je Kijev bio „velik i svetao“, ali je na kraju za nju postao nešto više. Kaže da je sada bila vezana za grad i naziva ga svojim rodnim.
Čak i kada je Rusija 24. februara pokrenula punu invaziju na Ukrajinu, pogodivši nekoliko kvartova Kijeva raketama i pretvorivši nekada prosperitetna predgrađa u pepeo, Ana nije odmah otišla.
„Želela sam da ostanem u Kijevu do kraja“, rekla je ona. „Volim ovaj grad. Čak mi je i sada teško da odem.”
Ali nedelju dana nakon što je počeo napad na Kijev, Ana se našla na prepunoj stanici u očajničkom pokušaju da pobegne.
„Uplašeni smo“, rekla je. „Zaista je strašno.“
Neki su prošli fazu straha.
Među onima koji su čekali voz bila je i Tetjana, 30-godišnja Ukrajinka iz Odese.
„U meni više nema straha“, rekla je Tetjana za Kiiv Independent.
„Već sam u stanju uma u kojem prihvatam sudbinu i razumem da se dešava šta god da se desi“, rekla je dok je plakala. „Želim slobodu za Ukrajinu sa mirnim nebom i da se ljudi osmehuju. Želim da se stvari vrate kao pre.”
Još jedan Ukrajinac koji je čekao na stanici, Oleksandr (30), rekao je da je proveo ceo dan čekajući da njegov voz dođe. On je za Kiiv Independent rekao da je njegov voz za Dnjepar dva puta otkazan ili preusmeren i da nije siguran kada će doći sledeći. Dnjepar, oko 500 kilometara južno od Kijeva, još nije bio na meti ruskih trupa.
Oleksandar, koji radi u prodavnici automobila, bio je miran. Ali priznao je da ga je strah obuzeo kada je u blizini svog stana u Kijevu čuo veoma jaku eksploziju.
Aleksandrova majka, koja živi u Dnjepru, svakodnevno ga je zvala i molila da se vrati u rodni grad gde je sve bilo mirnije. Noć pre nego što je krenuo na stanicu, čuo je nekoliko eksplozija iz svog stana i doneo odluku da sledećeg jutra napusti Kijev.
„Rat je zastrašujući“, rekao je. „Želim mir.“
Čim je prvi voz stigao na peron, gomila iscrpljenih putnika pojurila je ka otvorenim vratima. Gubeći strpljenje, putnici su počeli da guraju jedni druge da bi prvi ušli u voz. Iznervirani, oni koji su se evakuisali pokušali su da se provuku, dok su se nenamerno udarali rančevima i prtljagom. Više nije bilo karata pri ulasku u voz, jer su ljudi upadali u kupe čim su se vrata otvorila. Vozovi do Lavova, velikog urbanog centra 500 kilometara zapadno od Kijeva, bili su posebno krcati. Kupe vozova ubrzo su preplavili evakuisani ljudi koji su želeli da što pre pobegnu iz Kijeva. Neki su ostavljali svoje stvari, kao što su kolica za bebe, kada su uskakali u voz, uzimajući sve što su mogli da se odvezu do naizgled bilo koje zapadne destinacije.
