iPod je počeo sa skromnim ciljem: Hajde da napravimo muzički proizvod koji će naterati ljude da kupe više Macintosh računara. U roku od nekoliko godina, to bi promenilo potrošačku elektroniku i muzičku industriju i dovelo do toga da Apple postane najvrednija kompanija na svetu.
Prvi put koji je stigao u oktobru 2001. godine, pravougaonik džepne veličine sa belim licem i uglačanim čeličnim okvirom težio je 6,5 unci. Došao je upakovan sa belim slušalicama u prilagođenoj boji, mesečevoj sivoj, i sadržao je 1.000 pesama.
Eksplodirala je u popularnosti u godinama koje su usledile, stvarajući ono što je postalo poznato kao iPod generacija. Tokom većeg dela 2000-ih, ljudi su lutali svetom, sa slušalicama koje su im visile iz ušiju. IPod je bio sveprisutan.
Apple se u utorak od svega toga i zvanično oprostio. Kompanija je objavila da je postupno obustavila proizvodnju svog iPod Touch-a, čime je okončana dvodecenijska serija proizvoda koja je inspirisala stvaranje iPhone-a i pomogla da se Silicijumska dolina pretvori u epicentar globalnog kapitalizma.
Od predstavljanja iPod-a 2001. godine, Apple ih je prodao oko 450 miliona, prema Loup Ventures, firmi rizičnog kapitala specijalizovanoj za tehnološka istraživanja. Prošle godine je prodao oko tri miliona iPod-a, što je samo delić od procenjenih 250 miliona iPhone-a koliko je prodao.
Apple je uveravao kupce da će muzika živeti, uglavnom preko iPhone-a, koji je predstavio 2007. godine, i Apple Music-a, sedam godina starog servisa koji svedoči o savremenim preferencijama kupaca. Dani kupovine i posedovanja pesama od 99 centi na iPod-u uglavnom su ustupili mesto ponudama mesečne pretplate koje omogućavaju pristup širim katalozima muzike.
IPod je decenijama predstavljao nacrt za Apple pakovanjem industrijskog dizajna bez premca, hardverskog inženjeringa, razvoja softvera i usluga. Takođe je pokazalo kako je kompanija retko bila prva na tržištu sa novim proizvodom, ali je često trijumfovala.
Krajem 1990-ih počeli su da se pojavljuju prvi digitalni muzički plejeri. Najranije verzije su mogle da sadrže nekoliko desetina pesama, omogućavajući ljudima koji su u ranim danima kopirali CD-ove na svoje računare da prebace te pesme u svoje džepove.
Stiv Džobs, koji se vratio u Apple 1997. nakon što je izbačen više od decenije ranije, posmatrao je kategoriju u nastajanju kao priliku za davanje moderne privlačnosti Epl-ovom nasleđu računarskog poslovanja. Ozbiljni obožavalac muzike, koji je Beatlese i Boba Dilana uvrstio među svoje omiljene izvođače, Džobs je mislio da će uključivanje u ljubav ljudi prema muzici pomoći da ih ubedi da pređu na Macintosh sa personalnih računara koje pokreće Microsoft, koji su imali više od 90 procenat tržišnog udela.
„Niste morali da radite nikakvo istraživanje tržišta“, rekao je Džon Rubinštajn, koji je u to vreme vodio Apple-ov inženjering. “Svi su voleli muziku.”
Rubinštajn je pomogao da se pokrene razvoj proizvoda otkrivanjem novog hard diska koji je napravila Toshiba tokom putovanja u Japan. Disk od 1,8 inča imao je kapacitet da uskladišti 1.000 pesama. U suštini, to je omogućilo digitalni plejer veličine Soni Valkman sa mnoštvom kapaciteta većim od bilo čega što je postojalo na tržištu.
Razvoj iPod-a poklopio se sa Appleovom akvizicijom kompanije sa MP3 softverom koji će postati osnova za iTunes, digitalni džuboks koji je organizovao muzičke biblioteke ljudi tako da mogu brzo da kreiraju liste pesama i prenose pesme. To je pokrenulo viziju Stiva Džobsa o tome kako će ljudi kupovati muziku u digitalnom dobu.
„Mislimo da ljudi žele da kupuju svoju muziku na internetu kupujući preuzimanje, baš kao što su kupili LP ploče, baš kao što su kupili kasete, baš kao što su kupili CD-ove“, rekao je u govoru 2003. godine.
U to vreme, usluga pod nazivom Napster mučila je muzičku industriju, omogućavajući ljudima da besplatno podele bilo koju pesmu sa bilo kim širom sveta. Džobs se nagnuo u nevolje muzičke industrije plasirajući mogućnost novih Mac računara da kopiraju CD-ove sa komercijalnim sloganom: „Rip. Mik. Goreti.“ Kampanja je stavila muzičku industriju u ćošak kompanije Apple, prema Albhi Galutenu, izvršnom direktoru Universal Music Groupa u to vreme.
Galuten je rekao da su se izdavačke kuće na kraju složile da dopuste Apple-u da prodaje pesme na iTunes-u za 99 centi. „Odustali smo jer nismo imali polugu,“ rekao je Galuten. „Najlakši način za borbu protiv piraterije bio je praktičnost.“
Cena prve generacije iPod-a od 399 dolara smanjila je potražnju, ograničavajući kompaniju na prodaju od manje od 400.000 jedinica u prvoj godini. Tri godine kasnije, Apple je objavio iPod Mini, aluminijumsko kućište od 3,6 unci koje je bilo u srebrnoj, zlatnoj, roze, plavoj i zelenoj boji. Koštao je 249 dolara i nosio je 1.000 pesama. Prodaja je eksplodirala. Do kraja svoje fiskalne godine u septembru 2005. prodao je 22,5 miliona iPod-a.
Apple je pojačao snagu iPod Mini tako što je iTunes učinio dostupnim za Vindovs računare, omogućavajući Appleu da predstavi svoj brend milionima novih kupaca. Iako će taj manevar kasnije biti najavljen kao potez poslovnog sjaja, Džobs mu se tada odupirao, rekli su bivši rukovodioci.
Ubrzo su iPodi bili svuda. „Poleteo je kao raketa“, rekao je Rubinštajn.
Ipak, Džobs se zalagao za Apple da učini iPod manjim i moćnijim. Rubinštajn je rekao da je kompanija prekinula proizvodnju svog najpopularnijeg proizvoda ikada — iPod Mini — kako bi ga zamenila tanjom verzijom pod nazivom Nano koja je počela sa 200 dolara. Nano je pomogao kompaniji da skoro udvostruči prodaju svoje jedinice na 40 miliona tokom sledeće godine.
Možda je najvažniji doprinos iPod-a bila njegova uloga katalizatora za stvaranje iPhone-a. Kako su proizvođači mobilnih telefona počeli da uvode uređaje koji bi mogli da puštaju muziku, rukovodioci Apple-a su se brinuli da će ih bolja tehnologija preskočiti. Džobs je odlučio da ako će se to desiti, onda će Apple to učiniti.
iPhone je nastavio da se oslanja na mešavinu softvera i usluga zbog kojih je iPod uspeo. Uspeh sa iTunes-om, koji je omogućio korisnicima da naprave rezervnu kopiju svog iPhone-a i stave muziku na uređaj, ogleda se u razvoju App Store-a, koji je omogućio ljudima da preuzimaju i plaćaju softver i usluge.
Godine 2007. kompanija je odbacila svoj dugogodišnji korporativni nadimak — Apple Computer Inc. — i postala jednostavno Apple, elektronika koja je nastajala šest godina.
„Pokazali su svetu da imaju atomsku bombu, a pet godina kasnije imali su nuklearni arsenal“, rekao je Talal Šamun, izvršni direktor Intertrust Technologies, kompanije za upravljanje digitalnim pravima koja je u to vreme radila sa muzičkom industrijom. „Posle toga, nije bilo ni senke sumnje da će Apple posedovati sve.”
