Hipoteza koja sugeriše da je seme života moglo biti bukvalno doneto na Zemlju iz svemira dobila je podsticaj od studije objavljene ranije ove nedelje koja je pokazala da se svih pet ključnih „sastojaka“ potrebnih za formiranje DNK može naći na asteroidima. Grupa naučnika otkrila je poslednja dva dela DNK slagalice koja ranije nisu primećena ni u jednom uzorku meteorita, navodi se u radu objavljenom ove nedelje u recenziranom časopisu Nature Communications.
DNK i RNK, koje čine genetsku osnovu svih poznatih živih bića na Zemlji, sastoje se od pet ključnih informacionih komponenti zvanih nukleobaze. Do sada su naučnici bili u mogućnosti da pronađu tri od pet u različitim uzorcima meteorita, pokazujući da su oni mogli biti doneti na Zemlju iz svemira.
Sada je tim koji je predvodio vanredni profesor Iasuhiro Oba sa Univerziteta Hokaido u Japanu, uspeo da identifikuje preostale dve komponente koje su izbegle istraživačima. Tim, koji se sastoji od naučnika iz SAD i Japana, proučavao je tri karbonska meteorita koja su pala u Australiju, SAD i Kanadu.
Novootkrivene nukleobaze – citozin i timin – možda su ranije izmakle pažnji naučnika zbog svoje posebno delikatne strukture, što znači da su mogle biti degradirane zbog prirode prethodnih eksperimenata, navodi američka svemirska agencija NASA, koja je takođe doprinela istraživanju, predložio.
Prethodni eksperimenti su uključivali stavljanje uzoraka meteorita u vruće tečnosti i analizu rezultujućeg rastvora. Međutim, Odin tim je koristio drugu metodu koja je „više nalik hladnom napitku nego vrućem čaju i sposobna je da izvuče delikatnija jedinjenja“, rekao je Džejson Dvorkin, koautor rada u NASA Godard centru za svemirske letove u Grinbeltu, Merilend.
„Sada imamo dokaze da je kompletan set nukleobaza koje se danas koriste u životu mogao biti dostupan na Zemlji kada se život pojavio“, rekao je Danni Glavin, drugi istraživač iz centra Godard.
Savremena evoluciona biologija sugeriše da su hemijski elementi kombinovani da bi na kraju formirali različite, konkurentne sekvence nukleinske kiseline, prekursora dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) i ribonukleinske kiseline (RNA). Međutim, tačan mehanizam kojim je naša planeta zasejana originalnim građevinskim blokovima potrebnim da bi se život pojavio još uvek nije jasan.
Niti otkriće ne znači da je život na Zemlju nužno donet iz svemira. Druga hipoteza sugeriše da je život nastao u „prebiotskoj supi“ na površini planete tokom „detinjstva“ Zemlje.
„Kada bi efikasnost proizvodnje nukleobaza na Zemlji bila mnogo veća od inputa iz svemira… doprinosi nastanku genetske funkcije i/ili samog života iz takvih vanzemaljskih nukleobaza ne bi mogli biti veliki“, Oba, vodeći istraživač iza studije, je rekao.
Nukleobaze same po sebi nisu živi organizmi, već organska hemijska jedinjenja koja se smatraju „prekursorima“ života u obliku DNK. Bilo koje od ovih jedinjenja može se pojaviti kao rezultat hemijskih reakcija koje se odvijaju na asteroidima koji putuju kroz svemir, kako je pokazala najnovija studija.
Međutim, ovo otkriće daje naučnicima šire razumevanje složenih hemijskih procesa koji se dešavaju u univerzumu.
„Ovo dodaje sve više komada; Sada je otkriveno da meteoriti imaju šećere i baze“, rekao je Dvorkin. „Uzbudljivo je videti napredak u stvaranju osnovnih molekula biologije iz svemira“, dodao je on.
Ipak, sada se naučnici suočavaju i sa nekim novim pitanjima o životnim „prekursorima“. Nukleobaze, koje su takođe poznate kao „purini i pirimidini“, u zavisnosti od njihove strukture, izgledaju iznenađujuće ujednačene uprkos brojnim mestima njihovog porekla.
„Pitam se zašto su purini i pirimidini izuzetni po tome što ne pokazuju strukturnu raznolikost u ugljeničnim meteoritima za razliku od drugih klasa organskih jedinjenja kao što su aminokiseline i ugljovodonici“, rekao je Oba.
„Pošto se purini i pirimidini mogu sintetizovati u vanzemaljskim sredinama, kao što je pokazano našom sopstvenom studijom, očekivalo bi se da se pronađe široka raznolikost ovih organskih molekula u meteoritima“, dodao je on.
