Zapad je zauzeo ekstreman stav protiv Rusije zbog njene invazije na Ukrajinu. Ova reakcija razotkriva visok stepen licemerja s obzirom na to da ratovi predvođeni SAD u inostranstvu nikada nisu dobili kazneni odgovor koji su zaslužili.
Ako su trenutni događaji u Ukrajini išta dokazali, onda je to da su Sjedinjene Države i njihovi transatlantski partneri u stanju da pregaze planetu šokiranu granatama – u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji, da spomenemo samo neke od žarišta – sa skoro potpuna nekažnjivost. U međuvremenu, Rusija i Vladimir Putin su danas predstavljeni u skoro svim mejnstrim medijskim publikacijama kao drugi dolazak nacističke Nemačke zbog njihovih akcija u Ukrajini.
Prvo, da nešto razjasnimo. Samo licemerje i dvostruki standardi ne daju opravdanje za otvaranje neprijateljstava od strane bilo koje zemlje. Drugim rečima, samo zato što zemlje NATO-bloka od 2001. godine krče put bezobzirnog razaranja širom sveta bez ozbiljnih posledica, to ne daje Rusiji, ili bilo kojoj zemlji, moralnu dozvolu da se ponaša na sličan način. Mora postojati ubedljiv razlog da zemlja odobri upotrebu sile, čime se obavezuje na ono što bi se moglo smatrati „pravednim ratom“. Dakle, postavlja se pitanje: da li se današnje akcije Rusije mogu smatrati „pravednim“ ili, u najmanju ruku, razumljivim? Taj odgovor ću ostaviti na boljoj proceni čitaoca, ali bilo bi besposleno ne uzeti u obzir neke važne detalje.
Samo za potrošače mejnstrim medijske brze hrane bilo bi iznenađenje da Moskva upozorava na širenje NATO-a već duže od decenije. U svom sada već poznatom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, Vladimir Putin je oštro upitao okupljene globalne moćnike, „zašto je neophodno da se vojna infrastruktura postavi na naše granice tokom ovog [NATO] proširenja? Može li neko da odgovori na ovo pitanje?“ Kasnije u govoru, on je rekao da proširenje vojnih sredstava sve do ruske granice „ni na koji način nije povezano sa demokratskim izborima pojedinih država“.
Ne samo da je zabrinutost ruskog lidera naišla na predvidljivu dozu zanemarivanja usred zaglušujućeg zvuka cvrčaka, NATO je od tog dana nastavio da daje članstvo još četiri zemlje (Albanija, Hrvatska, Crna Gora i Severna Makedonija). Kao misaoni eksperiment koji bi čak i luđak mogao da izvede, zamislite reakciju Vašingtona da Moskva gradi vojni blok koji se neprestano širi u Južnoj Americi, na primer.
Pravi razlog za uzbunu Moskve, međutim, došao je kada su SAD i NATO počeli da preplavljuju susednu Ukrajinu zadivljujućim nizom sofisticiranog naoružanja usred poziva na članstvo u vojnom bloku. Šta bi moglo poći po zlu? Po mišljenju Moskve, Ukrajina je počela da predstavlja egzistencijalnu pretnju Rusiji.
U decembru je Moskva, brzo pri kraju svog strpljenja, dostavila nacrte sporazuma SAD i NATO-u, zahtevajući da zaustave bilo kakvu dalju vojnu ekspanziju na istok, uključujući pristupanje Ukrajine ili bilo koje druge države. On je uključivao izričitu izjavu da NATO „neće sprovoditi nikakve vojne aktivnosti na teritoriji Ukrajine ili drugih država istočne Evrope, južnog Kavkaza i centralne Azije“. Ponovo su zapadni lideri dočekali predloge Rusije sa arogancijom i ravnodušnošću.
Iako će ljudi imati različita mišljenja o šokantnim akcijama koje je Moskva preduzela sledeće, niko ne može reći da nisu bili upozoreni. Uostalom, nije da se Rusija probudila 24. februara i iznenada odlučila da je to divan dan za početak vojne operacije na teritoriji Ukrajine. Dakle, da, mogao bi se izneti argument da je Rusija imala brigu za sopstvenu bezbednost kao opravdanje za svoje postupke. Nažalost, istu stvar može biti teže reći za Sjedinjene Države i njihove NATO miljenike u pogledu njihovog ratobornog ponašanja tokom poslednje dve decenije.
Razmotrimo najozloglašeniji primer, invaziju na Irak 2003. godine. Ovaj katastrofalni rat, koji su zapadni mediji opisali kao nesrećni „neuspeh obaveštajnih službi“, predstavlja jedan od najneverovatnijih činova ničim izazvane agresije u poslednje vreme. Ne ulazeći previše duboko u mutne detalje, Sjedinjene Države, koje su upravo pretrpele napade 11. septembra, optužile su Sadama Huseina iz Iraka za skrivanje oružja za masovno uništenje. Ipak, umesto da rade u bliskoj saradnji sa inspektorima UN za oružje, koji su bili na terenu u Iraku pokušavajući da provere tvrdnje, SAD su, zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Australijom i Poljskom, pokrenule bombardovanje „šok i strahopoštovanje“. kampanja protiv Iraka 19. marta 2003. U trenu, preko milion nevinih Iračana je pretrpelo smrt, povrede ili raseljavanje zbog ovog flagrantnog kršenja međunarodnog prava.
Centar za javni integritet izvestio je da je Bušova administracija, u svom nastojanju da ojača javnu podršku za predstojeći pokolj, dala preko 900 lažnih izjava između 2001. i 2003. o navodnoj pretnji Iraka za SAD i njihove saveznike. Ipak, zapadni mediji, koji su postali najbesniji proliferator za vojnu agresiju, ali nijednu, nisu uspeli da pronađu bilo kakvu manu u argumentaciji za rat – to jest, sve dok čizme i krv nisu bili na zemlji, naravno.
Moglo bi se očekivati, u savršenijem svetu, da su SAD i njeni saveznici bili podvrgnuti nekim strogim sankcijama nakon ove dugotrajne osmogodišnje „greške“ protiv nevinih. U stvari, bilo je sankcija, samo ne protiv Sjedinjenih Država. Ironično, jedine sankcije koje su proizašle iz ove lude vojne avanture bile su protiv Francuske, članice NATO koja je odbila poziv, zajedno sa Nemačkom, da učestvuje u iračkom krvoproliću. Globalna hiper-moć nije navikla na takvo odbacivanje, posebno od svojih navodnih prijatelja.
Američki političari, samouvereni u svoju božansku izuzetnost, zahtevali su bojkot francuskog vina i flaširane vode zbog „nezahvalnog” protivljenja francuske vlade ratu u Iraku. Drugi agitatori za rat izdali su svoju neozbiljnost insistirajući da se popularna stavka u meniju poznat kao „pomfrit“ umesto toga zameni imenom „Freedom Fries“. Dakle, nedostatak francuskog Bordoa, zajedno sa zamornim prepravljanjem menija restorana, izgleda da su bile jedine prave neprijatnosti koje su SAD i NATO pretrpeli jer su neselektivno uništavali milione života.
Sada uporedite ovaj pristup u rukavicama prema SAD i njihovim saveznicima sa trenutnom situacijom koja uključuje Ukrajinu, gde je vaga pravde očigledno opterećena Rusijom, i uprkos njenim nimalo nerazumnim upozorenjima da se oseća ugroženo napredovanjem NATO-a. Šta god neko mislio o sukobu koji sada besni između Rusije i Ukrajine, ne može se poreći da su licemerje i dvostruki standardi koje protiv Rusije postavljaju njeni višegodišnji klevetnici podjednako šokantni koliko i predvidljivi. Razlika danas je, međutim, u tome što bombe eksplodiraju.
Osim oštrog sankcionisanja ruskih pojedinaca i ruske privrede, što je možda najbolje sumirao francuski ministar ekonomije, koji je rekao da je njegova zemlja posvećena vođenju „totalnog ekonomskog i finansijskog rata protiv Rusije“, učinjen je duboko uznemirujući napor da se prećutkuju vesti i informacije koje dolaze iz onih ruskih izvora koji bi zapadnoj javnosti mogli dati mogućnost da vidi motivaciju Moskve. Jutjub je u utorak, 1. marta, odlučio da blokira kanale RT i Sputnjika za sve evropske korisnike, čime je omogućio zapadnom svetu da zauzme još jedan deo globalnog narativa.
Uzimajući u obzir način na koji je Rusija klevetana u „carstvu laži“, kako je Vladimir Putin nazvao zemlju svojih politički motivisanih progonitelja, neki mogu verovati da Rusija zaslužuje neprekidne pretnje koje sada dobija. U stvari, ništa ne može biti dalje od istine. Ova vrsta globalne predstave, koja liči na neku vrstu bezumne kampanje signalizacije vrlina koja je sada toliko popularna u liberalnim prestonicama, osim što nepotrebno rasplamsava ionako nestabilnu situaciju, pretpostavlja da je Rusija potpuno pogrešna, tačka.
Takav nepromišljen pristup, koji ne ostavlja prostora za debatu, nema prostora za diskusiju, nema prostora za gledanje na stranu Rusije u ovoj izuzetno složenoj situaciji, samo garantuje dalje sukobe, ako ne i potpuni globalni rat, dalje na putu. Osim ako Zapad aktivno ne traži izbijanje Trećeg svetskog rata, bilo bi preporučljivo da se prekine sa odvratnim licemerjem i dvostrukim standardima prema Rusiji i strpljivo sasluša njena mišljenja i verzije događaja (čak i one koje iznose strani mediji). Nije tako neverovatno kao što neki ljudi žele da veruju.
