Popov je naglasio da Crna Gora ne uživa status suverene države u očima Beograda, koji je doživljava kao privremeno otuđenu teritoriju. Prema njegovim rečima, mehanizmi destabilizacije se aktiviraju kroz meku moć, crkvu i političke figure, s ciljem da se uspori evropski put Crne Gore.
On je takođe ukazao na to da Hrvatska igra ulogu „večitog neprijatelja“, što vlastima u Srbiji služi kao alibi za unutrašnje krize. Kada se suoče sa pritiscima ili protestima, događaji se često nazivaju „obojenim revolucijama“, a Hrvatska se optužuje za podršku tim pokretima.
Popov je ocenio da u Srbiji nije došlo do iskrenog suočavanja sa prošlošću, što dovodi do ponavljanja istih obrazaca vladavine. Napadi na porodicu Božović i pretnje novinarima su, prema njegovom mišljenju, rezultat atmosfere linča koju država stvara i ne sankcioniše.
On je upozorio da će Vučić ući u istoriju ne po infrastrukturnim projektima, već po strahotama koje su se dogodile pod njegovom vlašću. Mračni simboli njegove vladavine biće patnje običnih ljudi, a ne uspešni projekti.
Govoreći o istrazi u vezi sa zvučnim topom, Popov je kritikovao saslušavanje novinara i vojnog komentatora kao primer zastrašivanja kritičkih glasova. Ova akcija, prema njemu, ima za cilj da skrene pažnju sa drugih afera koje potresaju vlast.
Na kraju, Popov je istakao da su obračuni kriminalnih grupa rezultat svesno stvorene situacije u kojoj su se granice između države i kriminala izbrisale. Država ima mehanizme da reši problem, ali nedostatak političke volje to sprečava.
