U najnovijem istraživanju koje je osvojilo Ig Nobelovu nagradu za književnost, istraživači Akira O’Konor i Kristofer Mulen proučavali su fenomen „jamais vu“, suprotnost déjà vu, kada poznate stvari postaju iznenada strane ili neprepoznatljive. Njihovo istraživanje osvetljava način na koji ponavljanje može dovesti do neobičnih kognitivnih iskustava.
„Jamais vu“ se javlja kada poznato lice ili objekat iznenada izgleda neuobičajeno ili stran, i može uključivati situacije poput gledanja poznatog teksta koji izgleda kao da je napisano pogrešno ili pronalaženje poznatog muzičkog odlomka zbunjujućim. Fenomen je često povezan sa gubitkom prepoznatljivosti pri ponavljanju, što može dovesti do osećaja da stvari gube svoje značenje.
U okviru svojih eksperimenata, O’Konor i Mulen su analizirali kako ponavljanje može izazvati osjećaj jamais vu. U prvom eksperimentu, 94 studenta je bilo zatraženo da više puta pišu istu reč, dok su u drugom eksperimentu koristili samo reč „the“. Rezultati su pokazali da su učesnici izvestili o osjećaju jamais vu nakon što su ponavljali reč oko 33 puta. Ovi efekti su najčešće primećeni kod poznatih reči, a reakcije učesnika su varirale od osećaja da reč gubi značenje do osjećaja da je reč postala besmislena.
Istraživači su napomenuli da se fenomen jamais vu može javiti kada nešto postane previše automatsko ili previše ponavljajuće, što omogućava našem mozgu da „isključi“ iz trenutne obrade i proveri stvarnost. Ova vrsta „provere stvarnosti“ pomaže nam da se prilagodimo i ostanemo fleksibilni u našim kognitivnim procesima.
Istraživanje je ukazalo na to da jamais vu može biti povezan sa „efektom verbalne transformacije“, gde ponavljanje reči dovodi do promene u njenom percipiranju, i sa istraživanjima opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OCD), gde konstantno proveravanje može izazvati osećaj da se stvarnost menja ili izmiče.
Iako je fenomen jamais vu još uvek relativno neistražen, ovo istraživanje pruža značajne uvide u kognitivne procese koji stoje iza njega i može pomoći u razumevanju kako ponavljanje utiče na našu percepciju. O’Konor i Mulen se nadaju da će njihovo istraživanje inspirisati dalja istraživanja i pružiti još dublje uvide u ovaj fascinantni fenomen.
